Penjacki dnevnik setembar 2003

Prvi YU uspon severo zapadnim steberom Mt.Matiera Costal Mt. Canada

Sedimo na vrhu Mt.Matijera posle sedam sati penjanja
po gleceru, ledu i steni.Ispod nas oblaci i ponekoliko
najvisih vrhova u okolini izviruju iz maglenog mora i
bljeste obasjani septembarskim suncem .Za trenutak se
otvara rupa u oblacima i vidimo deo smera kojim smo se
popeli na vrh.Daleko sa zapada iznad Pacifika valja se
polako prema kopnu front crnih pretecih oblaka, na
severu obrisi Mt.Wadingtona sa svojim ostrim grebenom
i granitnim iglama narusavaju ravnotezu na
horizontu.Vec vise od sat vremena smo na vrhu, vreme
je za povratak, oblacimo termo jakne uzimamo ranceve,
jos nekoliko pogleda naokolo i krecemo.Brzo otpenjavamo
porazudenom i krusljivom glebenu i odjednom sve oko
nas postaje mlecno belo.Stenoviti greben se zavrsava i
pocinje ledna padina, stavljamo dereze skidamo cepine
sa ranceva i pocinje krampanje po ledu na dole.Stizemo
do prve pukotine i kako nismo navezani odlucujem se da
ne prelazim preko sneznog mosta vec idem vise po
desnoj strani koja je znatno strmija ali bez
pukotina.Led polako prelazi u sneg i to dosta ubrzava
silazenje, teren postaje blazi ali se pojavljuju i
glecerske pukotine, preko manjih preskacemo a vece
zaobilazimo, vetar pocinje da duva sve jace i za
nekoliko trenutaka magla oko nas nestaje i pravo dole
ispod nas na kraju morene i pocetku sume vidimo
planinarski dom, par snimaka i trcimo po siparu na
dole.
Pred samom kucom na ivici glecera srecemo
novo zelandzanina koji je jutros zbog magle odustao od
uspona i koji nas sada pita, momci dokle ste uspeli da
stignete, do vrha kazemo, par reci o usponu i svako
nastavlja svojim putem.Neposredno pre doma svracamo na
izvor i punimo cuture vodom, Nikolu izvor poseca na
Treskavicu a mene na Durmitor, inace interesantno je
da ovde u planinama severo zapadne obale Pacifika
planinari ne koriste vodu za pice bez predhodnog
filtriranja, zbog dabrova kojih ima na sve strane i i
koji preko vode prenose dabrovsku groznicu.
Po dolasku u dom, prva stvar koju smo uradili je bila
mazanje lica preparatom protiv komaraca.Neverovatno
kolko ih ima ove godine.Kuvamo supu i polako pakujemo
stvari za povratak, u meduvremenu se vraca
novo zelandzanin i mi mu ostavljamo visak hrane, on nam
se ljubazno zahvaljuje ali nas nesto cudno gleda .
Pozdravljamo ga stavljamo ranceve na leda i zurimo
nizbrdo do kola, prelaz preko nekoliko lednickih
potoka koji je vrlo lako mogo da bude problematican
zbog vodostaja , prosao je bez vecih problema.Sunce przi
nemilosrdno a komarci i pored "zastite" junacki
napadaju.Stizemo do kola ubacujemo ranceve i ja hocu
da skinem gojzerice da obujem sandale, a Nikola vristi
vozi covece pojedose nas zive, uskacem u dzip i kao
nam prestoji parce terena sa ogromnim rupama i
kamenjem ubacujem menjac na pogon na sva cetri tocka,
kratko tuckaranje sa kamena na kamen i silazimo na
sumski put koji je relativno ravan.Pricamo o usponu
dok se vozimo po divljini i ja komentarisem jos samo
da i ovog puta vidimo medveda i tura je
kompletna.Ubrzo posle toga ogroman grizli u skokovima
prelazi put ispred nas i nestaje u sumi.E sad mozemo
kuci vicemo obojica u sav glas.