Božićni uspon na Rtanj

Oko Božića, tačnije 06.01.2008. god, BALKAN TREKKING TEAM je prvi osvojio vrh Rtnja u predstojećoj godini.
Sve je počelo tog ledenog jutra u 07h kada smo po snežnoj vejavici napustili naš bazni grad Zaječar. Nakon puta od oko 40 km i nešto manje od sat vremena, stižemo u selo Rtanj. Naša "kočija" Lada Niva je jedina vrsta vozila kojom je bilo moguće stići po ogromnom snegu koji je napadao tih dana..

Nismo bili sasvim sigurni u konačni ishod akcije, pre svega zato što smo naučili da poštujemo prirodu i sve njene ćudi. Ipak, i pored temperature od -12 stepeni C u naselju, čvrsto smo rešili da toga dana uspemo i nakon nekoliko koraka po snegu do kolena (cca. 45 cm), pogledali smo na sat kako bismo stekli predstavu koliko će vremena proći pre nego što uspemo da se dočepamo vrha planine. 09h i 30min bilo je vreme kada smo krenuli od planinarskog doma. Uspon do "Babe", jedine zaravni pre vrha, uglavnom je protekao onako kako smo očekivali - bez nepredvidivih situacija. Staza je solidno markirana i gotovo je nemoguće izgubiti se, još manje ukoliko vam to nije prvi put da ste na Rtnju. Prolaz kroz bukovu šumu nas ostavlja bez daha. Bukve su tamno sive, nebo nesto svetlije, a sneg savršeno beo i samo smo mi u boji, te je to jedina stvar koja nas odvaja od crno belog sveta u kakvom smo se našli. Usput, zvuk motorne testere privlači našu pažnju.. Nekom su neophodna drva za ogrev po ovom hladnom danu. Levo od staze kojom idemo, vidimo da je ogroman prostor bukovine isečen. Možda je ski-staza u izradi, ali moraćemo da sačekamo sledeću godinu da vidimo da li je naša predpostavka tačna.

Nakon izlaska iz šume, ugledali smo drvenu tablu sa natpisom "RTANJ VRH" koja pokazuje u kom pravcu treba ići. Sledi malo ravnija deonica sa mnogo više zavoja i nižim drvećem. Na drveću i granama je bilo toliko snega da su nekako smešno visile na dole i svaki put kada bismo prošli ispod neke grane, pala bi velika količina snega na nas i na naše ruksake. To je bio trenutak kada nas je ujedno stigla i prva kriza, jer smo na hike krenuli bez ikakvih priprema nakon novogodišnjih proslava, a borili smo se i sa solidnom količinom snega. Rešenje smo našli u energy bar-ovima i limenci Red Bull-a. Trenutak za energetsko okrepljivanje izabrali smo u pravi čas, jer smo nešto kasnije izašli na "Babu" gde su nam se ukazala dva puta za dalji nastavak. Prvi put bio je sa južne strane Rtnja, stazom koja se naravno nije videla od snega, ali je ipak taj put bio bez previše izazova. Drugi put išao je istočnom stranom planine, po grbenu, sa veoma jakim vetrom, zaledjenim stenama i dubokim snežnim nanosima.
Izabrali smo put sa istočne strane. Prvi deo puta prošao je očekivano, ali je u naredna tri sata uspona koji su usledili bilo dosta iznenadjenja...

Na samom početku uspona uz greben osetili smo jak nalet vetra. U tom trenutku, bilo nam je jako smešno to što smo ispred planinarskog doma razmišljali o eventualnoj mogućnosti da na samom vrhu bude vedro i sunčano, i da ćemo eventualno moći da napravimo lepe fotografije po ovom inače, tmurnom i ledenom danu. Rtanj je relativno niska planina (1570 m.n.v.) ali iz iskustva možemo da potvrdimo da se pre svega zbog relativno niskih oblaka u samom podnožju planine dešava se da na vrhu bude potpuno vedro dok u podnožju lije kiša...
Nakon samo nekoliko stotina metara pređenog puta ušli smo u "DEATH ZONE", kako smo u šali nazvali tu deonicu. Možda će vam to smešno zvučati za planinu te visine, ali verujte da nam je za ovaj hike u pojedinim trenucima nedostajalo i ponešto od alpinističke opreme koju nismo imali. Uostalom, izabrali smo najgori i najhladniji mogući dan, sa najvećim padavinama ove sezone za aktivnost koju volimo iz sveg srca. Na svakih 100m pređenog puta vetar se sumanuto pojačavao do te mere da smo u tom delu uspona više puta gubili ravnotežu i bili pobeđeni (čitaj: oboreni). Rukavice koje smo nosili, svaki put bi se zalepile u dodiru sa stenama za koje bismo se uhvatili u nadi da da ih savladamo. Cipele bi se svaki put okliznule, a ukoliko bi pokušali da penjanje na neki način zaobiđemo, dočekalo bi nas propadanje u dubok sneg nanešen vetrom (smetovi su bili i preko 1m). Vreme je prolazilo, vetar je sve više duvao, a mi smo sve više gubili snagu za samu završnicu. U jednom trenutku počela je i ledena kiša. Nošena brzinom vetra koji nas je bukvalno obarao, sve je ličilo na usmereno vatreno polje sitne sačme koje završava na našim ledjima. Od silnog uzbuđenja i borbe da se ne okliznemo ili iz bilo kog drugog razloga padnemo, disanje nam je postalo ubrzano i plitko. To je stvarno bio trenutak kada smo samo razmišljali o kolegama, okorelim alpinistima i zapitali se: Kako li je na Himalajima!?

Voleli bismo da je neko od tih ljudi krenuo sa nama da nam kaže koja je razlika, ako ne u temperaturi koja je ovde bila blizu minus 20 C, onda bar u snazi i brzini vetra. Moral nam je u tom trenutku bio nizak. Ustvari, zbog loše vidljivosti, koja je iznosila nekih 10-ak metara (osim što je vidljivost ograničena, na udaljenosti i manjoj od 10m se ništa drugo i ne može čuti, zbog buke kojom vetar nosi ledenu kišu), najveći problem je bio to što smo mi znali koliko je vremena potrebno popeti se na vrh po idealnim uslovima, a to vreme je odavno isteklo i još uvek nismo izašli. Opcija odustajanja je uvek uključena, ali ne sada i ne ovde. Nalazimo zaklon iza jedne stene i u zavetrini pravimo poslednju pauzu. Jedina misao koja okupira našu svest je da ne može biti još puno do uspeha. To nam ujedno i daje novu snagu. U nekoliko sledećih minuta, ruševina nekadašnje crkvice, pojavljuje se pravo ispred nas i mi prelazimo preko zaleđenog platoa do samog cilja. Osećaj oduševljenja i zadovoljstva nas preplavljuje. Osmesi na našim licima dovoljno govore. Osećamo se kao da smo osvojili Everest ili neko slično čudo prirode. Iako je u pitanju nešto sasvim drugačije, uslovi koji nas okružuju daju nam za pravo da se tako osećamo. Nalazimo limenu kutiju okovanu ledom i nakon upotrebe sile, dolazimo do sveske u kojoj prvi upisujemo utiske i čestitke za ovu godinu. Uslovi za slikanje su i više nego loši, ali uspevamo da napravimo par fotografija nakon čega su nam prsti na rukama potpuno utrnuli. Počinjemo previše da se hladimo zbog stajanja u jednom mestu i odlučujemo da ne gubimo previše vremena, jer je 15h i 30min.

U trenutku nam prolazi misao da spust ume da bude podjednako težak kao i uspon. Posebnu pažnju posvećujemo zaleđenim stenama pri slilasku, jer na jak vetar skoro i da više ne obraćamo pažnju. Ne možemo ga ni ignorisati, jer previše utiče na našu ravnotežu i sigurnost pri spustu. Žurimo što više možemo, ali imamo na umu da ukoliko se sada okliznemo posledice mogu biti čak i tragične.
Nakon nekoliko stotina metara izlazimo iz "DEATH ZONE". Sada su nam veliki snežni nanosi najveći problem i najbrže bi bilo spustiti se snowboard-om, ali to nije sve. Sve je mračnije. Postajemo svesni činjenice da nas mrak ovog puta sigurno neće zaobići. Nošeni inercijom, malo promašujemo put silaska, taman toliko da je sada šuma ispred nas u koju se treba prvo spustiti, a zatim izaći. Ubrzo pronalazimo naše tragove u snegu uz pomoć baterijske lampe. Već je uveliko mrak. Ni belina snega se više ne vidi. Ledena kiša još uvek pada, a temperatura se spustila i postalo je još hladnije. Sve one stvari koje su bile mokre, na nama su se zaledile. To se naročito oseća u cipelama u kojima skoro da i nema nikakvog pomeranja stopala. Digitalni aparati već odavno ne rade i pitamo se hoćemo li uspeti da prebacimo slike. Prolazi još par sati nakon što smo ponovo ugledli našu zaleđenu Ladu Nivu...

U letnjim mesecima, vreme koje je prosečnom trekkeru potrebno da se popne do vrha iznosi nešto više od 2 sata. Nama je bilo potrebno blizu 6 sati da izađemo na vrh, a za silazak nam je bilo potrebno više od tri i po sata.
Ni ovog puta nismo odustali. Naprotiv, BALKAN TREKKING TEAM je samo pomerio svoje granice izdržljivosti i stekao jos jedno sjajno iskustvo više. Ispunili smo ono o čemu smo, uz točeno zaječarsko pivo, pričali u Irish Pub-u veče pre nego što smo krenuli. Lep je to osećaj, pogotovu kada znamo koliko je snage i volje uloženo u jedan veoma ozbiljan poduhvat.

Uostalom, ljubav prema prirodi, volja za uspehom, i prelepa secanja uvek nas lako pokrenu na još jednu akciju...