Verovatno su svi čuli, a malo ko i zna gde se nalaze i šta su u stvari Maldivi!
Maldivi su jedna vrlo neobična država koja se nalazi u Indijskom okeanu jugo-zapadno od Indije. Sastoji se od 26 Atola u okviru kojih se nalazi 1192 ostrva. Od tog broja naseljeno je 200, a na 87 nalaze se samo turistički objekti.
Prostiru se 823 km od severa do juga i na 130 km širine od istoka do zapada. Stanovnika ima oko 350.000, a ekonomija se zasniva samo na dve delatnosti; turizmu i ribolovu. Ostrvo površine 2 km² na kome se nalazi glavni grad Male pripada Kaafu Atolu i u njemu živi preko 100.000 stanovnika.
Stigavši u Male nakon promenjenih bezbroj aviona i aerodroma čekalo nas je prijatno iznenadjenje.
Umesto da drljamo 150 km brodom do ostrva Kuredu, na kome treba da provedemo par dana do polaska na ekspediciju, ispred nas je veselo drčao plavo-žuti hidro avion.
To nam je pričinilo dvostruko zadovoljstvo. Umesto za desetak sati stigli smo za 40 minuta, pri tome gledajući iz ptičje perspektive Atole, ostrva i koralne grebene što je nemoguće videti sa nivoa mora.
Začudilo nas je kada smo videli da u pilot i kopilot bosi, isto kao i treći član posade.
Kada smo dotakli praškasti pesak na ostrvu shvatli smo da ulazimo u neku drugačiju dimeziju života u odnosu na onu u kojoj mi živimo.
Prvo što primetite je veseli osmeh kojim vam se obraćaju dok vam pružaju ledene, vlažne peškiriće da se osvežite i obrišete znoj i prašinu sa lica. Dok pijemo piće dobrodošlice s nevericom i čudjenjem zevamo okolo. Kokosove palme, drvo banane i drugo tropsko rastinje zaklanjaju vidik ka unutrašnjosti ostrva.
Drvene kućice rasporedjene su na kopnu uz more i iznad vode. Svaka od njih opremljena je vrlo luksuzno svim potrebnim i manje potrebnim stvarima.
Kada otvorite vrata od kupatila u stvari izlazite napolje. Kupatilo se nalazi sa spoljne strane nadkriveno krovom od same kućice. Pošto je temperatura cele godine vrlo prijatnih 25° do 32°C, divno je istuširati se napolju. Lociranjem WC šolje sa spoljne strane rešeni su još neki problemi koji iritiraju organ na koji se naslanjaju naočare (pomoć pola-pola: nisu uši). Sve to ogradjeno je i zaklonjeno visokom drvenom ogradom.
Struja kao i na svim drugim ostrvima dobija se iz dizel agregata i u opšte mi nije jasno gde se oni nalaze pošto smo detaljno pretražili ostrvo i nismo uspeli da ih čujemo. Slatka voda se dobija iz desalinizatora i normalno, nije za piće.
To je ono što se vidi na razglednicam i turističkim katalozima. Posle par dana boravka shvatili smo da osnovno pitanje nije zašto doći na ovakvo mesto, već kome ovo odgovara.
Pesak je svuda čak i u restoranu što znači da je bilo kakva obuća suvišna i neupotrebjiva. Kako onda pokazati nove italijanske cipele sa štiklom od 12 cm? Nema kafića i diskoteka! Ko će onda videti novu toaletu kupljenu samo za odlazak na more? Nema asvalta ni motornih vozila. Pa kome bre da se falim s moju novu Mečku? Najbliži čovek na plaži je udaljen više od 50m. Čekaj jel to znači da ni sa dvogledom ne može da vidi da imam tetovažu na guzi i brilijant na DG naočarima? Par malih barova u kojima se čuje tiha muzika zatvaraju se u ponoć. Ej, pa neću valjda u krevet pre nego što vozači GSB-a krenu na posao? Ali priroda je predivna, more je tirkizno, pesak je kao šećer u prahu, vazduh nezagadjen, izlazak i zalazak sunca su nestvarni... Džaba ti to burazere, odo ja u Budvu!!!
FOTOGRAFI
Ovu foto expediciju organizovao je dr. Alex Mustard, jedan od najpoznatijih svetskih podvodnih fotografa. Grupu od petnaestak ljudi činili su podvodni fotografi iz Engleske, Finske i Srbije, a bilo ih je raznih profila i godina. Od mladjih i neiskusnijih do najstarijeg koji je imao 75 godina. Takvo dešavanje nije moglo da prodje bez Pedje, naročito što su Alex i on veliki prijatelji.
Kakva bi to čorba bila bez mirodjija kao što smo Kum Škora i ja.
Veliki brodski salon izgledao je kao sajam od mnoštva foto-aparata, bliceva, kućišta, baterija, kablova, punjača i ostalih sitnih i krupnih drangulija. Foto-aparati su bili uglavnom marke Nikon od D300 do D3, blicevi Sea&Sea, Subtronic, Zenon, kućišta Sea&Sea, Subal i jedno kinesko kućište s kojim je nesrećni vlasnik „rodio mečku“ jer mu pri svakom zaronu nije radilo po neko dugme. Većina je snimala sa wide angle objektivima dok su neki korisitili i macro portove.
Od cele grupe izdvojio bih simpatični bračni par iz Engleske, Dženi i Majka. Ona ima 65 godina, on 70. Njen prvi zaron bio je 1963. godine kada se polovina prisutnih nije ni rodila, njegov još ranije. Majkova instruktorska legetimacija nosi redni broj 30. Sa njima je bio i njihov prijatelj koji ima 75 godina i još uvek može da uradi špagu. Respect!!! Da li možete da se setite nekoga njihovoh vršnjaka iz vašeg okruženja da vozi bicikl, a kamoli da roni.
Na dive deck-u postoji poseban sto za foto opremu na kome je posle zarona vladala gužva kao na ulicam New Delhi-ja. Od ogromnog broje snimljenih fotografija većinu čine prosečne, manji broj iznad proseka i na kraju Pedjine i Alexove, koje spadaju u kategoriju nedodirljivih. Njihovi foto-aparati mora da su nabudženi, ne razumem šta bi drugo moglo biti u pitanju!?
MONSOON
Brod na kome smo boravili zove se Monsoon i napravljen je 2007. godine od čelika. Dugačak je 37m, širok 7.5m i visok 9m iznad vode.
Pored velike trpezarije na glavnoj palubi, na sledećem nivou poseduje velike salon sa svim potrebnim sitnicam kao što je 42“ LCD TV, i pod, aparate za kafu i sokove, šank, a u šanku svega. Za razilku od sličnih egipatskih safari brodova ovde je moguće dobiti sve vrste alkoholnih pića uključujući i koktele, istina po ne baš popularnim cenama.
Sve kabine imaju po dva kreveta, TV, DVD, sef i klimu koja ovu tropsku destinaciju pretvara u zimovanje na Zlatiboru. Svake noći spavali smo pokriveni debelim ćebadima i negde pred zoru gasili klimu da ne bi morali da ložimo vatru, ujutru kad ustanemo. Ljubaznost posade koju čine 13 članova je priča za sebe. Osećao sam se vrlo glupo jer vam toliko ugadjaju da sam se pribojavao da će jednog dana da me unesu u čamac, a nakon toga i u vodu. Ceo ronilački vek teglio sam svoju opemu, tako da mi to nekako čini sastavni deo ronjenja. Valjda naviknuti na razmažene strance, u početku su po trojica skakala da mi otmu opremu iz ruku.
Čovek broj jedan na brodu je Chris, veseli englez koji već godinama živi van domovine, a poslednjih pet godina na Maldivima. Pored toga što je odličan ronilac i organizator celokupnog života na brodu non-stop nas je obasipao vicevima i vedrim dosetkama.
Izlazeći namrgodjen na palubu na kojoj smo se sunčali nas trojica, (Serbian team - njegov naziv), gundjajući je prokomentarisao: „Pogledajte one Engleze! Sede ceo dan zabijeni u onaj salon pod klimom, samo fali da ih prskam baštenskim crevom pa da se osećaju kao da su kod kuće. Onda će zadnji dan da izadju par sati na sunce da dobro pocrvene kako bi mogli da se hvale da su bili na moru.“
RONJENJE
Adekvatan odgovor rajskom izgledu površinskog sveta sledi onog trenutka kada lice zaronite u prijatno toplu, slanu vodu. Brojnost živog svet ne čine samo sitne ribice koje su sveprisutne već i krupni primerci kit ajkula, manti, raža, kornjača, tuna, sivih i belih ajkula (nije velika bela), a za one koji vole da zabadaju nos po rupama i ogromne kernje, murine i još svašta nešto.
Mante i Kit ajkule koje su glavni razlog našeg dolaska, kao što je poznato, hrane se planktonom kojim su ove vode izuzetno bogate. To je jako dobro zato što se mante okupljaju radi ishrane, a s duge strane postoji problem sa vidljivošću. Generalno ona nije loša i kreće se izmedju 10 i 25m uz temperaturu vode na površini od 30 stepeni dok je na zaronima bila konstantnih 27°. Pojava planktona varira u zavisnosti od doba godine. Od Januara do Juna zapadna strana Maldiva je puna planktona, dok je taj period za istočnu stranu od Jula do Novembra. Zakonom je limitirana maksimalna dubina zarona na 30m uz vremensko ograničenje od 60 min. Kao pripadnik vrlo disciplinovanog naroda trudio sam se uvek da ta granica, makar za nekoliko metara, ostane iza mene, a vreme je, normalno, odredjivala količina vazduha u boci. Od broda do pozicije vozi nas gumenjak. Jedan od vodiča zaroni na dah da bi proverio smer i jačinu struje, a onda kud koji mili moji. S obzirom da su svi ronioci istovremeno i podvodni fotografi jednostavno nije moguće očuvati bilo kakvu formaciju koja bi se mogla nazvati grupom. Svi se bave svojim poslom gledajući podvodni svet kroz tražilo foto-aparata, totalno nesvesni svega okolo. Vodiči osmatraju okolinu i jedini razlog zbog koga signaliziraju zvukom, jeste pojava nekog intresantnog morskog stvora. Kako ko izroni momci u gumenjacima ga pokupe i posluže hladnim djusom dok oni slažu opremu. Izuzetno prija dok slatki gutljaji klize kroz grlo suvo od vazduha iz boce. Standardno se roni sa aluminijumskim bocama od 12l, a uz doplatu može se dobiti „petnestica“ (šta mislite koje li smo mi izabrali???) kao i nitrox koji po difoltu koriste svi englezi (što je za mene enigma, s obzirom da skoro nikada nisu prelazili dubinu od 15m i vreme od 60min). Realno, 90% zbivanja i dešava se na tim dubinama, ali ono pitanje „Šta li ima dole dublje?“ ne da mi mira.
MANTE
Hanifaru je laguna gde se u odredjenom delu godine skupljaju mante da bi se hranile planktonom koji se tada koncentriše u laguni i samo u doba punog meseca podiže ispod same površine.
U tih nekoliko dana dešava se da i po 200 manti kruži otvorenih usta praveći lupinge, pri tome provirujući na samu površinu. Kako je ovaj put planiran mnogo vremena u napred, stigli smo na poziciju tačno na vreme, dan pre punog meseca.Tu srećemo brodić na kome su se nalazili ljudi iz Manta reserch centra od kojih dobijamo informaciju da su mante počele da se skupljaju, ali ne u tako velikom broju u kome su ih očekivali. Po njhiovom mišljenju nema dovoljno planktona pa samim tim ni hrane za mante. Dok zaranjamo zapitao sam se kako li izgleda kada ga ima dovoljno jer se ni ovako ne vidi prst pred nosom. Vidljivost varira izmedju pet i sedam metara. Lebdimo buljeći u prazno, a onda se pojavljuju ONE.
Sa svih strana kao u filmu Ptice. Nekako sam ih zamišljao manjim. Ogromne su. Čini mi se da se nalazim ispod aviona. Svuda oko mene nežno mašu „krilima“ širom otvorenih usta. Instiktivno dižem ruku dodirujući ih, ali one ne beže, kao da ne osećaju dodir, već lagano nastavljuju u istom ritmu.
Prvi susret sa ovim nežnim stvorenjima sigurno će mi ostati urezan u sećanje. Mutnu vodu i peščani ambijent ne bih baš stavio na sam vrh omiljenih okruženja. Na obližnjem koralnom grebenu imali smo sreću da otkrijemo nešto što nas je ostavilo bez daha i to u bukvalnom smislu. Cleaning station je mesto gde mante obavljaju higijensko kozmetičke zahvate. Iznad stene prekrivene koralima na 20-ak metara dubine lebde na struji ili lagano kruže dok ih sitne ribice čiste od parazita.
Vidljivost je na ovom mestu odlična. Lebdimo na metar od dna dok one graciozno klize tako reći na dodir od nas. Gledajući ih netremice shvatam da su ljudi bili u velikoj zabludi kada su pokušavali da polete gledajući ptice. Ona nesrećna braća Rajt su u startu krenuli stranputicom. Koliko je čovečanstvu trebalo vremena da napavi čuveni nevidljivi bombarder B-2, a on im je sve vreme bio tu dole, a ne gore, gde je svima usmeren pogled kada se pomene letenje. Deluje mi da je u stvari dizajn B-2 prekopirani izgled mante. Opijen ovim plesom pade mi na pamet da pogledam manometar. On u crvenom, a kompjuter samo dodaje minute deca. Na kraju smo cedili zadnje kapi vazduha uglavnom dišući na regulatore koji se nalaze na nekim čudnim žutim crevima. Kada smo stigli na brod oni koji su prvi izronili već su bili u dubokoj nesvesti od gladi čekajući nas za ručak.
Na većini ovih lokacija sretali smo i po neku kornjaču sve dok nismo zaronili u blizini ostrva Kuredu. Male, velike, zamazane, čiste, gore, dole, gde god pogledaš, kornjače.
Nisam baš siguran kako se naziva više kornjača, da li je to jato, krdo, stado, čopor ili možda roj, ali znam da ih nikada nisam video toliko na jednom mestu (a boga mi ni na više mesta). Kada počnu da sevaju blicevi malo ubrzaju plivanje dok se ne naviknu i nakon tog nastave svojim uobičajenim tempom. Pored onih koje su plivale videli smo mnoge kako ležeći odmaraju na terasicama jedne vertikale koja se prostirala 40-ak metara u dubinu. Ličile su na artikle složene u rafovima u megamarketu. Vaše je, ako već nemate spisak želja, da obilazite i zagledate koje vam se više svidjaju, da li one veće ili one manje.
Još jedna morska živinka kod mene izaziva radost kad god je sretnem. Znam da je to jednostrana simpatija i da puferi ne vole baš likove kao što smo Kum i ja zato što svaki put nastane jurnjava. Neočekivano smo saznali da ima još
puferkečera kada nam se priduružio Piter. Englez, a kao da nije. Ronio je sve vreme sa nama strogo se držeći teorije „Ono što nisam pipnuo to nisam ni video“. Bez lažne skromnosti, postali smo majstori za hvatanje i pumpanje ovih nedužnih ribica. Vežba čini majstora, a mi smo stvarno vežbali pa možemo i danju da izvedemo tu akciju dok noću jednostavno ne igramo u istoj ligi. S druge strane Puferčići imaju sreću što to ne traje dugo i nakon par minuta slobodno mogu da se izduvaju i vrate odakle su došli, razmišljajući u svojim ribljim glavicama: „Da li je moguće da ovakve budale postoje?“.
Bez obzira što smo pojedine trenutke pod vodom koristili za zabavu glavni zadatak je ostvaren. Više uspešnih fotografija svedoči o tome, a neke od njih već su se pojavile na stranicama svetskh magazina. One prosečnom čitaocu izgledaju bogomdane, ali svakome ko je pokušao da spusti foto aparat ispod površine vrlo dobro je poznato koliko je teško doći do njih. Deo tih fotografija prikazan je ekskluzivno u okviru ove priče.
( Pssss: to je samo zahvaljujući jakim vezama autora sa odredjenim ljudima iz odredjenih krugova!) Da li zbog namere ili nemara priča sa Maldiva objavljena ja u ovo hladno zimsko vreme da nas malo ugreje i podseti na leto i vrućinu.
Autor
