HIMALAJA DO JAJA by Vladimir Naumović

[X3MJSH]

Indija, Nju Deli
Prvi kontakt sa Indijom moze biti sokantan za sve koji nisu naviknuti na veliku bedu i prljavstinu koja curi niz ulice indijske prestonice. I ja i moj prijatelj Den, Amerikanac koga sam slucajno upoznao u avionu za Deli i koji mi je uz put pomogao sa nosenjem torbi i bicikla koji sam vukao iz Beograda, zeleli smo sto pre da napustimo grad, pa smo uhvatili prvi autobus za Chandigarh, odakle bi drugim trebalo da stignemo u Manali, mesto na juznim obroncima Himalaja i pocetnu tacku mog puta na biciklu.

[X3MJSH]

U vreme monsuna, tokom letnjih meseci poplave haraju Indijom, sve je mokro i svi smo mokri. Nas autobus je satima bio zaglavljen u vodi i saobracajnom haosu. To mozda ne bi bilo toliko lose da autobus nije prokisnjavao, ali i propustao vodu kroz pod. Autobusi u Indiji su prica za sebe, Krstic i sin imali su limuzinu u poredjenju sa ovima, a kad jos u njih stavite ludake koji ih voze, dobijate voznju iz nocne more. Njihovi autobusi nisu culi za amortizere, pa je poskakivanje iz sedista toliko da malo fali da udarite glavom u plafon. I to tako traje satima, do sumraka, a zatim i do svitanja kada smo konacno stigli u Manali.

[X3MJSH]

Manali
Mesto je ususkano medju zelena himalajska brda iz kojih vire impresivni snezni vrhovi i privlaci veliki broj hipika i backpacker-a. Kroz njega prolazi jedini put koji povezuje regiju Himalchal Pradesh sa nekadasnjom budistickom kraljevinom Ladakh i njegovom prestonicom Leh (nemo h). Ovaj cuveni put je zbog snega otvoren svega par meseci godisnje, od juna do septembra, jedan je od najvisih puteva na svetu i penje se na visine od preko 5000mnv. Predstavlja izazov ne samo za putovanje, vec i za odrzavanje. Pruzajuci fantasticne vidike bilo je dovoljno da i mene natera da krenem na ovu stranu svetu.

[X3MJSH]

Prevoj mrtvih tela
Bio sam zaglavljen u Manaliju 3 dana, jer mi je u aero transportu ostecen nosac zadnjeg menjaca, a u Indiji nije lako naci ni jedan deo za bicikl. Kao i mnogo toga u zivotu i ovo se desilo sa razlogom, omogucilo mi je da ne putujem sam. Kada sam bicikl napokon doveo u vozno stanje i krenuo na sever prema Ladaku i Leu, isti dan pored puta u kaficu Zeppelin sreo sam jos jednog putnika na biciklu. Uve iz Nemacke je isao istim putem kao i ja, pa smo dalje nastavili zajedno. Iznad nas je vrebao prvi prevoj Rothang, sto na Hindi jeziku znaci gomila mrtvih tela, a ovaj laskavi nadimak dobio je po nepredvidivim vremenskim uslovima koji su vekovima ostavljali zamrznutim kosti putnika koji su zadirali u njegovu lepotu. Uspon je dug 50km i penje sa sa 2000mnv na duplo toliko. Ni nama nije dozvolio da se lako provucemo. Kisa koja je divljala prethodnog dana sprala je put, odnosno odvalila parce dugo 30ak metara, nekoliko kilometara pre prevoja. Bili smo prinudjeni da bicikle i stvari nosimo preko kamenja iz nekoliko tura, za sta nam je bilo potrebno veoma naporna 4 sata. To smo izveli tek drugog dana uspona. Kasnije sam saznao da je za 4 dana koliko je put bio blokiran isto toliko ljudi umrlo od visinske bolesti ostavsi zaglavljeni preko noci u svojim vozilima, umesto da sidju peske niz planinu.

[X3MJSH]

Kada sam nakon teskog kamenjarenja sa biciklom i stvarima na ledjima pomislio da je najteze iza mene i ponovo krenuo da vozim,  jos jednom mi je pukao nosac zadnjeg menjaca, po drugi put u nekoliko dana. Naime, "novi" nosac koji sam nasao vec je bio iskrivljen, a prilikom nosenja bicikla nesvesno sam ga malo zakacio o neki kamen, sto je bilo dovoljno da se nedozvoljeno iskrivi i prilikom voznje u prvoj brzini uplete menjac u tocak i polomi se. Imao sam samo jednu mogucnost da nastavim dalje: da skinem menjac, skratim lanac i napravim bicikl sa jednom brzinom. Smrc, pre svega nekoliko minuta imao sam ih 27! Izabrao sam neku laksu srednju varijantu, srednji zupcanik napred i treci nazad, ali i ovo je bilo pretesko za bilo koji truckavi uspon sa biciklom od 50kg, mada sporije od ovoga ne bi imalo smisla da pravim, inace bih dobio trotinet. Naredna 2 dana voznje do sledeceg (i poslednjeg) naseljenog mesta Keylong su me prilicno iscrpeli zbog teskog prenosa na usponima, ali bilo je tu zaista divnih predela zbog kojih svaka patnja u stvari postaje  smisao. Kilong nije bio mesto koje je obecavalo mnogo u vezi popravke bicikla. Tamo niti ima prodavnice za bicikle, niti ozbiljnijeg majstora koji bi mogao napraviti repliku polomljenog dela, a nastaviti dalje sa jednom brzinom bio bi nemoguc poduhvat i za Lensa Armstronga.

[X3MJSH]

Popravka
Poceo sam da sumnjam da cu morati da cekam dok ne naprave odvaljeni deo puta za Manali, ne bih li otisao nazad i probao ponovo da nadjem deo koji mi fali. Medjutim, tada je do izrazaja dosla nemacka upornost i inovativnost. Uve je dosao na ideju da umesto pravljenja replike nosaca menjaca, sto nikako ne bi smo uspeli bez alata kojeg u Kilongu niko nema, napravimo neki jednostavan deo koji bi takodje mogao da nosi menjac. U gradicu je bilo nekoliko majstora koji su rucno pravili razne metalne predmete. Obratili smo se jednom od njih i zamolili ga da nam izabranu metalnu plocicu oblikuje prema dimenzijama koje sam mu nacrtao i izbusi rupe odredjene velicine tamo gde sam oznacio. Vremesni majstor nije znao za busilicu,  sve je radio pomocu sila, cekica, seciva za metal i turpije, ali radio je zavidno precizno. Napravljeno parce je imalo dve rupe i oblik takav da se uklopi u krivine na ramu i spreci rotaciju. Zakacili smo ga za ram preko srafa koji drzi zadnji tocak. Onda smo sraf zadnjeg menjaca provukli kroz drugu rupu na plocici i zavili ga sa druge strane pomocu jednog od dva polomljena parceta originalnog nosaca. Ostalo je videti da li ce ova simpaticna naprava izdrzati narednih nedelju dana lomatanja po himalajskim vuko**binama, preko 5 i kusur hiljada metara visokih prevoja, do narednog naseljenog mesta Le(h).

[X3MJSH]

Prvih pet hiljada
Menjac popravljen u Kilongu radio je bolje nego ikada pre. Desilo se jedno zanemarljivo pucanje lanca na mestu gde sam ga vec  otvarao, ali zato guma ni jednom nije pukla do sada (kuc, kuc).
Put je i dalje vodio kroz beskrajne kanjone naslagane medju bele vrhove planina koji su iste snabdevali vodom otopljenih snegova. Sto smo se dalje kretali prema severu i zalazili dublje u teritoriju koja pripada budistickom Ladaku, monsunskim oblacima postajalo je sve teze da preskacu visoke planinske lance i predeo je postajao sve suvlji. Petog dana voznje od Manalija popeli smo se na 4950 mnv. visok prevoj Baralacha. Iako smo i ranije obojica bili na toj nadmorskoj visini, ovo je bilo novo iskustvo, okretati pedale na ovako retkom vazduhu iziskivalo je veliki napor. Najprostije receno ostajete bez daha, a bilo kakva fizicka pripremljenost pada u vodu bez adekvatne aklimatizacije. Na srecu i predeli su takvi da vas ostavljaju bez daha, a posto je dva puta nista jednako nista, pocinjao sam da shvatam zasto budisti nalaze spokoj u praznini.

[X3MJSH]

Drugih pet hiljada
Izgledalo je da je Baralacha nepremostiva prepreka za monsune i mada je na ovom prevoju bilo dosta snega, severna strana planine uvodila nas je u visoku pustinju ogoljenog Ladaka. Okrutnost ove regije su prvo osetile nase usne, popucavsi pod uticajem vetra i suvog vazduha, a zatim i nasa koza, koja se preko dana mora zastititi od Sunca koje na ovim visinama opasno zraci. S druge strane, noci su veoma hladne, pa potoci zamrzavaju i leti. U ovom kraju gotovo da niko ne zivi, a oni veoma retki su tu samo preko leta.
Jutro pred uspon na drugih pet hiljada metara donelo mi je neku novu, veliku slabost. Sve ono negativno prethodnih dana akumuliralo se u moju iznenadnu iscrpljenost: slabo spavanje i nocne more usled nedostatka kiseonika, postepen gubitak apetita, grebanje u grlu zbog prasine ili mozda nekog virusa, sve je po malo uzrokovalo da ja tog jutra budem bolestan. Da sam kuci ne bih bio sposoban ni za krug oko Ade na biciklu, a kamo li za penjanje na najvise puteve na svetu. Cekao nas je dvostruki uspon, prvi sa 4200 mnv. na na nesto ispod 5000 i drugi sa oko 4800 na nesto iznad 5000 metara, tzv. Lachulung La.
Rekao sam Uveu da krene bez mene, jer ja moram da skupim snage ne za uspon, vec za vracanje 30ak km nazad gde se nalazila poslednja daba u ovom fantasticnom bespucu. Daba na punjabi  jeziku znaci hotel, ali u ovom kraju predstavlja retke satore u obliku padobrana gde mozete kupiti keks i sokove, chapati (neukusne indijske tortilje) i momo (zavijeno kuvano testo sa povrcem) ili ne daj boze prespavati. Ladacani u dabama borave od juna do septembra i zive od turista, kamiondzija i vojske u prolazu, kao sto i ove tri grupe ne bi mogle da putuju bez njih.
Kao i mnogo puta do sada, ja sam na kraju tvrdoglavo odlucio da krenem napred za Uveom, pa sta bude. When going gets tough - tough gets going, pisalo je negde pokraj puta. Epilog? 6 sati teskog mucenja je trajao moj prvi uspon toga dana, a zatim je usledio kraci spust u podnozje izmedju dva prevoja. Nisam bio jedini koji je ovde trazio predah, grupa indijskih vojnika osamucenih usled visinske bolesti lezala je po okolnom kamenju, a jedan motociklista je povracao pored puta zbog istih simptoma. Mene je cekalo jos 300m uspona sto u mom stanju sa povisenom temperaturom  i na ovoj visini moze trajati vecno.
Krenuo sam, ali nije islo. Probao sam da guram, ali jos teze, gurati natovaren bicikl po kamenitoj podlozi izgledalo mi je teze nego voziti u prvoj brzini. Poceo sam da zamisljam kako okrecem pedale, pa ponovo seo na bicikl i uspeo da postignem brzinu od 4 km/h koja se polako smanjivala do 3 km/h, a zatim i do 2. Tada je stigao spas, naravno. Dzip se organizovanom grupom indijskih biciklista rekreativaca, uglavnom devojaka, potpomognuta sa kamionetom koji im  nosi bicikle do prevoja sa kojih se spustaju, zaustavila se da mi pomogne i odvezla me do sledece dabe zvane Pang, sa druge strane planine, gde su i oni te veceri trebali da prespavaju. Imali su spremne satore i kuvara, pa sam se neocekivano bio okruzen sa nekoliko finih Indijki koje su mi nudile topao caj, supu, sendvice, voce... Nisam dobio masazu, ali i ovo je bila lepa nagrada za mene i premorenog Uvea koji je sa teskom glavoboljom stigao do nas sa prvim sumrakom.

[X3MJSH]

 

[X3MJSH]

Melodija tradicionalne budističke Om Mani Padme Hum mantre koju sam čuo širom Ladaka, gde je trenutno smeštena ova priča. U prevodu znači: "Om, dragulju u lotosu."

Možete pustiti tiho i nastaviti sa čitanjem...


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=4noQ0MD1_8s" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=4noQ0MD1_8s</a>

[X3MJSH]

When going gets tough, bro gets going
Divno jutro nije donelo i moje divno raspoloženje, bolest me je celog savladala. Došlo je vreme da se definitivno rastanem sa Uveom, jer nisam bio sposoban da nastavim dalje. Proveo sam dan u prašnjavoj dabi Pang, hraneći se uglavnom paracetamolom. Izgubio sam apetit i zgadila mi se sva indijska hrana koja je bila na raspolaganju prethodnih dana: čapati i sočivo, čapati i pirinač, pirinač i sočivo, momo, momo i kečap. Kad još vidite da vam to spremaju sa prljavim rukama, užitak je potpun. Naročito mi je bilo muka od čuvenog indijskog ljutog začina masala koji se nalazi skoro u svemu. Preživljavao sam zahvaljujući proteinima i hidratima u prahu koje sam poneo od kuće.

[X3MJSH]

Nehigijena u čitavoj Indiji je na veoma visokom nivou. Nakon određenog vremena i najčistiji turista postaje ravnodušan na to kada mu čapati posluže prljavim rukama, jer izbora jednostavno nema: ili jedeš to što ima ili ne jedeš. Ovo je zemlja u kojoj mnoga pravila koja ste ranije naučili prestaju da važe. Na krovovima autobusa sedi više ljudi nego unutra, a žene rade na građevini sa detetom na leđima.
Ovo drugo je posebno karakteristično za firmu koja održava himalajske puteve, Border Roads Organization ili kako oni sebe vole skraćeno da zovu BRO (brothers (: ). Njihovih radnika ima svuda i većinom su u pitanju Nepalci, jer je Nepal dosta siromašniji od Indije. Ne rade puno, ali ni ne dobijaju puno, oko 3$ dnevno. Hrane se valjda prašinom i čapati i žive pored puta u šatorima u letnjim mesecima, a zatim se za ostali deo godine vraćaju u Nepal. Tragikomičnu atmosferu njihovog stanja, ali i još goreg stanja puteva na kojima kao rade i kao žive, dočaravaju smešne kamene table sa natpisima BRO kompanije, koje se mogu naći na svakih par km.

[X3MJSH]

Trećih pet hiljada
Sledećeg dana nisam se osećao mnogo bolje, ali morao sam da nastavim dalje, inače bih u Pangu jeo prašinu. Lepota otvorenog prostora koji se pojavio dala mi je snage da ipak koliko-toliko uživam u vožnji do 60 km udaljene sledeće dabe, u podnožju poslednjeg velikog prevoja pre grada Le. Posle nekoliko dana putovanja kroz kanjone, izašao sam na prostranu visoravan. Vetar se iživljavao nad prašinom da nije moglo da se diše, pa sam odlučio da ne trošim energiju za dizanje šatora, već da ponovo prespavam u dabinom šatoru. Pogrešna odluka, u toku noći trojica kamiondžija legli su da spavaju pored mene, u mali šator na 4650 mnv. Gušili su se zbog manjka kiseonika, užasno kašljali i prdeli, pa ni ja nisam mogao oka da sklopim.

I pored svih problema, bez većih problema popeo sam se narednog dana na prevoj Tanglang La (5350 mnv), a onda je sve postalo harmonija. Velikih 2000 mnv propadanja kroz bajkovite predele okrepilo me je bolje od bilo čega drugog. Smenivali su se boja za bojom, senka za senkom, krivina za krivinom, od kojih bi svaka naredna otvarala vrata nekog novog sveta koji se ocrtavao ispred mene. Neretko bi se na okolnim brdima otkrivale spektakularne gompe (budistički manastiri), integralni delovi ogoljenih predela i tihi svedoci vekovne nepromenjenosti Budizma očuvanog u ovom izolovanom kraju sirove lepote. Svako putovanje bar malo izmeni čoveka, a putovanje biciklom preko ovakvih planina može ukloniti i najustajalije misli i otvoriti novu dimenziju samospoznaje. Ipak, od nekih stvari i dalje nisam mogao da se otkačim, pa sam prvim ulaskom u Le potražio restoran u kome služe hleb umesto čapati.

Le (Leh)
Le je turistički grad više nego što bi se očekivalo za mesto „na kraju sveta“. Turistička sezona je međutim veoma kratka, od kraja juna do sredine septembra, dok je ostali deo godine Le i Ladak potpuno odsečen od ostatka sveta zbog snegom zatrpanih puteva koji preko Himalaja vode ovamo. Za veći deo Ladaka redovno snabdevanje strujom i dalje predstavlja naučnu fantastiku, pa čak i Le svakodnevno ostaje bez struje. U Ladaku se može reći da svi putevi vode u Le. Koga god da ste sreli bilo gde u regionu, videćete ga ponovo u jedinom gradu Ladaka. Tako sam i ja bez problema našao Uvea, da bi se zajedno pripremili za drugi deo puta, nastavak na sever preko najvišeg prevoja u zemlji, do duboke doline Nubra, mesta na tromeđi Indije, Pakistana i Kine.

autor: Vladimir Naumović
izvor: http://blog.blic.rs

[GONZALES]

Apsolutno fantasticno. Nemam reci...

[Bungee]

Apsolutno fantasticno. Nemam reci...

Ni ja! Svaka cast!!!