Predlog broj jedan. Prvomajski uranak u Košutnjaku u društvu sa još par hiljada istomišljenika, okupljenih oko zadimljenih roštilja koji besomučno mašu kartonima, poslužavnicima, tiganjima i svim priručnim spravama ne bi li razgoreli nesrećnu vatricu (koja u startu nije zapaljena kako treba). Ukus poluživog, oprljenog mesa, vrućeg piva uz adekvatnu muzičko scensku pratnju. To je nekako varijanta koja nema alternativu, kod većine stanovnika velikog grada.
Predlog broj dva. Provesti tri dana na raftingu na Tari u društvu sa 10-ak dragih osoba uživajući u bistroj, brzoj vodi. Ipak, ovo drugo rešenje mi deluje zanimljivije. Okupljanje i polazak u petak, ispred gradske biblioteke (nije teško biti fin). Iznajmljeni mini-bus čeka dok utovaramo stvari, kartone piva i još koješta. Nazdravljanje pre ulaska u bus nagoveštava kakvo će ovo putovanje biti. Srednjoškolci na ekskurziji su kategorija vrlo ozbiljnih ljudi u odnosu na ekipu koja se nalazila na okupu. Mislim da bi opis u dve reči bio: otkinuti s lanca!
ZA ONE KOJE ZANIMA, MALO TURISTIČKIH INFOROMACIJA
Planinska reka Tara kristalno čiste, tirkizne boje, nastaje od dve male reke, Opasnice i Veruše, na zapadnoj strani Komova u Crnoj Gori. Sa svojim malim ali mnogobrojnim pritokama stvorila je rečni tok dužine 149 km i usekla najdublji i najlepši kanjon u Evropi i drugi u svetu. Kanjon dužine 96 km na pojedinim mestima dostiže do 1300 m visine i predstavlja jedinstven rezervat biljnog i životinjskog sveta i istovremeno je sa okolnim jezerima najveći rezervoar pitke vode u Evropi.
Poslednjih četrdesetak kilometara reka je granična linija između Bosne (Republika Srpska) i Crne Gore. Svoj put reka Tara završava na Šćepan Polju gde se spaja sa rekom Pivom stvarajući novu reku, Drinu. Zahvaljujući bistroj, brzoj vodi sa više od 50 bukova i netaknutim prirodnim okruženjem, na reci Tari su stvoreni idealni uslovi za vrhunski i nezaboravan doživljaj - RAFTING.
Posebno je atraktivna relacija Brštanovica - Šćepan polje u dužini od 17 km gde se prolazi dvadesetak najatraktivnijih bukova. Gornji tok reke od mesta Šljivansko preko Radovan luke do Brštanovice je malo sporiji jer su bukovi manji, ali ćete ostati zadivljeni neverovatnom lepotom i divljinom prirode. Sezona počinje početkom maja i traje do polovine septembra. U maju i početkom juna vodostaj reke je visok i zbog toga je ona veoma brza i tada je rafting i najzanimljiviji. U julu i avgustu vodostaj je niži ali je vreme toplije pa ima puno više kupanja, sunčanja i razne zabave na vodi.
Kamp KALISTA nalazi se na samoj obali reke Drine u dolini Bastasi, 18 km od Foče i 5 km od Šćepan Polja (mesto gde se sastaju Tara i Piva). Bio je prvi osnovani kamp za rafting i samim tim zauzeo najbolju i najlepšu poziciju, dodirujući samu reku. U okviru kampa je 28 drvenih kućica za 2, 3, 4 ili 5 osoba (sa krevetima, dušecima, jastucima i vrećama za spavanje), recepcija, kantina, kuhinja, trpezarija ispod čije terase protiče reka, umivaonici, 6 tuš kabina i 7 toaleta. Na svim česmama u kampu je 100% čista izvorska pijaća voda.
Nakon veselog putovanja koje je trajalo i trajalo zbog gužve na putu, a boga mi i zbog munje od busa kojim smo jezdili sa povremenim zaustavljanjem radi dopune zaliha u neko doba noći stigosmo u kamp.
Dobro poznat smeštaj u drvenim kućicama, pozdravljanje (i nazdravljanje) sa starim prijateljima, večera kojom su nam poželeli dobrodošlicu. Sedenje uz vatru uvek deluje opuštajuće ne računajući opuštenost izazvanu alkoholom, koja je kod nekih već prešla u sledeću fazu poznatiju kao obamrlost.
Prvi jutarnji zraci vire kroz rupe u drvenoj kolibi pozivajući pospane (i mamurne) da je vreme za opremanje.
U kampu postoji dovoljan broj neoprenskih odela za sve goste mada su većina shorty-ja od 3mm koji nisu baš preporučljivi za temperaturu vode koja je ove godine, za divno čudo, bila celih 10° C (prošle godine, polovinom maja, bila je nepunih 7° C). Druga činjenica koja ide u prilog korišćenju dugog odela je estetske prirode. Kada skinete shorty, nakon celog dana provedenog na suncu, slobodno se možete ušunjati medju tigrove, nećete biti ni malo manje šareni od njih. Ako ste zamislili da se kao mi, spuštate plivajući niz neke bukove, onda je kompletna oprema neophodna. Ovde je dobro biti ronilac jer to obično podrazumeva da imate svoje odelo od 5, a još bolje od 7mm.
Vode je bila baš onakva kako su nam i javili. Fantastična! Bukovi su penili kao da je neko sipao deterdžent u reku.
Naš skiper, a moj dobar prijatelj Momir na pitanje, “Hoćemo li?” dobio je jednoglasan potvrdan odgovor.
To u stvari znači da uvek idemo po sredini bukova, tamo gde je najbrže, ali i najteže. Voda pršti preko nas, veslamo iz sve snage, spontano urličemo čekajući novi buk da se to sve ponovi.
Po čamcu skaču konzerve piva i flaše, ali za svaki slučaj vezane, da ne bi neko drugi uživao u njihovom sadržaju. Trebalo nam je malo vremena da se uigramo, ali ubrzo nijedan buk nije bio promašen. Pretrpeli smo kritiku zato što smo pokušavali da naveslamo na svaki buk što je nemoguće jer ne može se na kratkoj distanci ići s jednog na drugi kraj reke.
Kada skiper ima neiskusnu ekipu u čamcu obično ih provlači tik pored bukova zato što ne može sam da upravlja kada je voda brza, a nema pomoć bočnih veslača. To uvek izaziva podsmeh, mada ljudima koji su prvi put na raftingu izgleda kao da su u veš mašini.
Skiperi to rade prvenstveno zbog bezbednosti ljudi u čamcu, ali i zbog svog nepisanog
viteškog koda u kome se prevrtanje smatra za veliku sramotu koja se njima pripisuje. Za razliku od starih, ovi novi čamci za rafting su samoprazneći, većina posade je ušuškana u duga odela, što malo oduzima od draži onog sirovog uzbudjenja, ali na taj način ova zabava postala je dostupna i onim
svilenijim, koji nisu baš pravi adrenalinski zavisnici. Kod vodopada na polovini puta uvek zastanemo da se odmorimo i napravimo po neku zanimljivu fotografiju.
Tu je voda toliko hladna da nakon nje ona iz Tare deluje kao da je iz bojlera.
Stižemo do Šćepan polja, gde se sastaju Tara i Piva u stvari tu nastaje Drina. Tara u ovo doba godine ima tirkizno plavu boju dok je Piva kristalno prozirna.
Do kampa ostaje još 5 km niz Drinu. Čamac iznosimo i izduvavamo, spremajući ga za sutrašnji spust. Pečeno jagnje čeka na stolu (jagnjetina je zdrava zato što ima puno vitamina beeee), a za one koji to ne vole spremljena je piletina ispod sača sa krompirom. Porcije velike i uvek se može dobiti repete.
Siti i umorni ležimo kao posle bitke u hladovini na travi. Treba nekako ogladneti do večere pa najuporniji koriste mrežu za odbojku koja se nalazi na sredini kampa. Za večeru pastrmka pečena u talandari. Opet, jedi koliko možeš. Muzičari su celo po podne pokušavali da ušteluju neku miksetu, ali su ipak, na kraju, ostali na čistoj akustici. Nekako i ne priliči ovakvom mestu muzika na struju. Vesela žurka pored vatre traje do duboko u noć.
Da ne bi kvarili tradiciju, ostajemo poslednji, pa tek onda krećemo na spavanje uz pesmu prvih petlova. Uvek je bilo:
Ko prvi u džak, zadnji iz džaka!Drugog dana opremanje ide rutinski. Pozdravljamo se sa prijateljima koji su iz Beograda došli na skuterima i to preko Sarajeva.
Oni nemaju vremena da ostanu na još jednom spustu. Za njima ostaje miris sagorele mešavine, a mi se pakujemo u kombije i ponovo preko crnogorske granice do Brštenovice. Na graničnom prelazu dva
buzdovana pokušavaju da uporede imena iz ličnih karata sa spiskom koji smo im predali. Ta procedura s obzirom na njihovu pismenost, traje čitavu večnost dok se ljudi kuvaju u kombijima obučeni u neoprenska odela.
Danas je spust još bolji nego juče. Valjda smo se uigrali pa ne mašimo ni jedan veliki buk. U trenutku vidimo da čamac koji je bio iza nas udara u stenu i prevrće se. Troje ljudi ispada, a ostali se grčevito drže za čamac. Voda ih vrti i podvlači pod čamac, udarajući ih o stenu. Pošto je to jedan od najbržih delova reke ne možemo ništa da učinimo sem da podkočujemo čamac veslima koliko možemo, ne bi li ga usporili i uspeli da uhvatimo ljude koje nosi voda. Nakon nekoliko pokušaja pristajemo uz obalu u uvalu gde je voda mirnija. Uspeli smo da uhvatimo četiri promrzla brodolomca s tim što je jedan momak ozbiljno izudaran sa velikom čvorugom na glavi. Ubrzo stiže još čamaca u kojima se nalazi ostatak ekipe iz prevrnutog čamca. Niko nije ništa polomio mada su se svi tresli od hladnoće i straha.
Deo reke gde su manji bukovi koristimo za najbolju zabavu, plivanje, bolje rečeno, plutanje kroz rečnu maticu.
Ovo zadovoljstvo nema cenu, ali kao što sam već rekao, neophodna je dobra oprema jer svaki nezaštićeni deo tela mrzne se u ledenoj vodi.
U kampu presvlačenje i pakovanje, onda onaj najgori trenutak kada busom krećemo nazad. Javljamo prijatelju koji drži poznatu kafanu “Bajo” na Mačkatu kada stižemo, da se jagnjetina ne bi ohladila. O kvalitetu tog pečenja suvišno je pričati, a neki od nas poneli su po koje kilo i kući.
Kad malo bolje razmislim, da možda nije bila bolja ona varijanta br. 1? 
09.maj 2010.godine (Danas je dan pobede!) 
Autor
