Uspon na Musalu, Bugarska 2925m.n.v.

Da ne ostanem dužan, počnimo sa pričom što pre Grin

   Može se reći tradicionalno, Balkan Trekking Team oko prvog maja organizuje neki odlazak u prirodu. Radna verzija akcije za ovaj 1. maj bila je poseta bogovima sa Olimpa, medjutim, u kasnijoj fazi izbor je pao na Bugarsku i najviši vrh Balkana, Musalu na planini Rila.

   Na put smo krenuli 01.05. oko 09h iz Zaječara. Put nas je vodio preko Pirota, Dimitrovgrada, pored Sofije do Boroveca, zimskog centra koji je polazna tačka za uspon na Musalu. Put je bio prijatan osim što smo se iznenadili stanjem bugarskih puteva. Sva četvorica smo se složili da gori put nismo videli. Udarne rupe su duboke, bukvalno 25-30cm i pozicionirane poput minskog polja, tako da se slalom uvežbava mnogo pre dolaska u Borovec. (Ruku na srce reč je o jednoj dugačkoj deonici puta od Sofije do Boroveca. Put od granice do Sofije je sasvim solidan) Na lokaciju smo pristigli negde oko 15h po bugarskom vremenu. Borovec je prilično pust i ne pruža baš lepu sliku u ovo doba godine. Plan je bio da prvo nabavimo mapu i raspitamo se o uslovima za uspon, a zatim da nešto prezalogajimo. Neko nas je uputio da mapu potražimo na recepciji hotela Rila. Tamo smo našli turitičku mapu na kojoj su ucrtane samo ski-staze, ali kako to nama nije bilo dovoljno, nastavili smo da ispitujemo retke ljude koji su izgledali kao da nam mogu pružiti validne informacije. Na kraju nabasasmo na čoveka čije reči nas nisu obradovale. Kada smo ga obavestili o nameri i upitali za informacije, on kao planinar je kategorički tvrdio da na Musalu ne možemo jer je gore mnogo dubokog snega koji se u ovo doba godine topi i stoga je nestabilan i podložan lavinama. Uhhhhh...svi smo na mah pomislili isto: ,,Da nije organizacija ove akcije malo previše bila u jazz fazonu (improvizacija)''? Zaista, do sada nismo otišli na neku akciju sa manje priprema i informacija o destinaciji, jer smo bukvalno u poslednji čas odlučili da ne idemo na Olimp. Vidno okrnjenog entuzijazma, rešismo da nam prvo valja napuniti stomake, a da ćemo sutra svakako otići gore i svojim očima se uveriti da li je uspon moguć ili ne. Naš ''savetnik'' je ujedno bio i ''ubacivač'' u jednu kafanicu-restoran, pa nismo imali drugog izbora nego da tu pojedemo nešto u znak zahvalnosti za trud koji je iskazao i da eventualno saznamo još koju informaciju.

Hrana je bila, onako.... jestiva. (Ne znam da li je do mene, ali bugarska hrana nije najsjajnija. Bilo na moru, bilo u Vidinu ili, sad, u Borovecu, bila je samo jestiva i, verovatno, nutritivna, ali od uživanja ni traga ni glasa..) U toj kafanici su nas prvi (ne i poslednji) put naterali da ispijemo rakiju na eks u čast dobrodošlice i čudom se čudili kakvi smo mi to Srbi kad nam je bila dovoljna samo jedna čašica (Očigledno su naši sunarodnici koje su lokalci sretali dosad bili prilično spremniji da se uhvate u koštac sa takvom dobrodošlicom). Nakon obroka zaputili smo se da pronadjemo smeštaj i usput našli i kupili planinarsku kartu rilskog nacionalnog parka. Obavešteni smo da u pansionu ,,Radenkov'' možemo naći jeftin smeštaj. Rečeni pansion sačinjava desetak kamp prikolica i jedna zgrada, po mojoj proceni iz 30ih godina XX veka. Noćenje je 10 leva (5 eura). Pogledali smo sobe i utvrdili da je smeštaj....recimo, pristojan. Posle iscrpnog većanja odlučili smo da će Ivan (koji kao iskusan planinar nije poneo podlošku) i Jovan spavati kod Radenkova, a Vlada i Dile će osetiti čari spavanja u šatoru uz svež vazduh borovih šuma. U vezi postavljanja ,,palatki'' (šatora) dobili smo informaciju da je moguće, ukoliko nas ne vide oni koji ne treba da nas vide. Takođe smo odlučili da ćemo sutradan iskoristi ski-lift koji će nas odneti na oko 2300m odakle nam predstoji da savladamo nekih 600m visinske razlike, odn. nekih 5-6km do samog vrha Musala.
Izjutra smo se u 08:30h ukrcali u ‘kabinke’ i 25 minuta uživali u vožnji i pogledu.

   Dan je bio savršen. Sunce je sijalo, vreme je bilo mirno, bez daška vetra. Na Jastrebecu (gde nas je žičara donela) smo sreli nekoliko Bugara koji su delili našu nameru u osvajanju vrha. Oni su nam dali još par korisnih informacija u vezi uspona kao i mestima gde se može prenoćiti na 2500m.n.v. Sa mesta na kome smo obavljali poslednje pripreme pucao je veličanstven pogled na Musalu i na ostale vrhove Rodopa pokrivene snegom i okupane suncem. Naš poduhvat je, sa ove pozicije, izgledao savršeno izvodljivo. Ah, kako nas je naš jučerašnji savetnik, svakako nenamerno, umalo pokolebao. Put je vodio skijaškom stazom, preko dva manja Aleko (2713m) i Bezimeni vrh (2792m), sa prevojem preko Markudzik pa sve do Musale, a zatim na drugu stranu (tzv. letnjom stazom, za koju su nam (netačno) rekli da je neprohodna), pored skloništa Ledeno jezero, do planinarskog doma ,,Musala'', (Хижа Мусала) gde smo planirali noćenje. Sa entuzijazmom smo hodali po utabanom snegu, uživajući u pejzažu. Sneg je bio dubok oko 1m, u smetovima možda i 2-3m. Opet se pokazalo da trekking štapovi umnogome olakšavaju hodanje i deo ekipe se u velikoj meri oslanjao na iste. Iako je već bilo oko 10h, a sunce je pržilo ( mi, naravno, nismo poneli mleko za sunčanje, što će na kraju dana rezultirati opekotinama od sunca po licima i vratovima), sneg je bio relativno čvrst i tek se na svakih 20ak metara upadalo do kolena ili do struka. Ispod snega se nalazi veoma krupno kamenje što je iziskivalo opreznost, jer se lako moglo dogoditi da noga upadne izmedju dva kamena i da dodje do uganuća ili čak preloma. Iako još uvek dubok, snežni pokrivač se dovoljno istopio da se kako-tako moglo utvrditi gde je čvrsto tlo, a gde su tzv. terase, koje je valjalo izbegavati po svaku cenu. Od velike pomoći je bilo to što je nekoliko planinara prošlo pre nas te smo mogli videti njihove tragove i na osnovu njih stanje podloge.

   Prvi vrh Aleko (2713m) koji smo morali savladati na putu do vrha Musala je ujedno bio i najrizičniji. Da bi se prešla ova prepreka, na više mesta je trebalo puzati uz mokre i ledene stene, koristeći i ruke, a tamo gde je bilo snega morale su se vrhovima cipela ukopavati ,,stepenice''. U tome nam je najmanje ranac išao u prilog sa 10-12kg. Da je sneg bio tvrđi-neophodne bi bile dereze koje, naravno, nismo imali, a da je sneg bio mekši postojala bi ozbiljna opasnost da se odroni i prouzrokuje lavinu. Kada smo to uspešno prebrodili izgledalo je (a tako je i bilo) da nam ništa ozbiljnije ne preči put na vrh. Uspon je relativno blag i osim dosadnog i zamarajućeg propadanja do kolena (ili malo više) nije bilo drugih teškoća. Pred samim vrhom staza je prilično strma i tih stotinak metara visinske razlike postaje prilično zamorno. Može se reći da se na toj visini po prvi put osetio manjak vazduha koji je usporio ritam i primorao na češći odmor. Bilo kako, bilo BTT izlazi na vrh oko 14h, nakon oko četiri i po sata uspona. Na Musali, visokoj 2925.40m, nalazi se stara meteorološka laboratorija koja je delimično izgorela u požaru 1984.godine i kojoj se može napraviti predah i skuvati čaj. Takođe, na vrhu je 1999. godine otvoren i potpuno nov objekat, odn. istraživački centar u kome nije dozvoljen boravak planinara. Tu na otvorenom i uz blagi povetarac provodimo nekih sat vremena tokom kojih se presvlačimo i klopamo. Tamo smo susreli i dvojicu ekstremnih skijaša koji su se sa skijama na ledjima popeli na vrh da bi se spustili niz neku od veoma strmih padina. Rekli su nam da je ove sezone nekoliko skijaša zahvatila lavina i da neki od njih nisu imali sreće da se izvuku. Nakon okrepe i preko potrebnog odmora počeli smo silazak na drugu stranu ka hiži Musala.

   Pri spustu sa te severne strane, staza je dosta strmija, ali i kraća. Duž staze je fiksirana čelična sajla koja umnogome olakšava uspon i silazak. Prilikom silaska srećemo nekoliko planinara koji se uspinju ovim smerom. Silazak je, zahvaljujući pomenutoj sajli, mačji kašalj. Maltene smo se sjurili do skloništa Ledeno jezero i do prvog skloništa u podnožju samog vrha. Sam izgled skloništa je očigledno predviđen za lavine, jer se krajevi krova pružaju do samog temelja. Na samom ulazu se nalazi agregat sa radio-uređajem iz ’50-ih godina prošlog veka i određen broj lopati kako bi se u vreme snežnih padavina omogućio izlaz vani. Unutra je sve izrađeno od drveta, može se prespavati ali postoji i bar sa najosnovnijim namirnicama. Iako smo na putu do vrha komentarisali kako bi eventualno mogli tu da prespavamo, odlučujemo se da nastavimo sa spustom do sledećeg planinarskog doma koji se nalazi svega par kilometra niže. Dalji put koji nas je vodio do hiže Musala se nije ničim posebno isticao. Iako je spuštanje započelo radosnim jurcanjem po snegu koje nas je vraćalo u detinjstvo, pred sam kraj našeg puta za taj dan, snega i propadanja nam je bilo preko glave i svi smo se sa smehom setili Gorana Sultanovića kako prepričava ‘‘Dnevnik jednog izbeglice u Kanadi’’. Grin

   Planinarski dom (hiža),,Musala'' je iznenadjujuće velik i više liči na hotel nego na planinarske domove koje smo do tada vidjali. Kada smo ušli unutra shvatili smo da dom nije završen. Posvuda goli betonski zidovi, ogoljene instalacije i zidarski alat. Jedna veća prostorija je adaptirana da pruži nužni smeštaj. U njoj je 12 kreveta, jedna ,,bubnjara''(limena peć), tri stočića i nekoliko stolica. Na zidovima su stiropor i ćebad radi izolacije. Na podu između kreveta takođe se nalazi stiropor da se ne gazi po golom betonu. Iako je svojom spoljašnjošću nagoveštavao čak i malo luksuza, dom je iznutra pružao samo najosnovnije. Naravno, i to je umornim planinarima sasvim dovoljno. Ušavši u prostoriju bacili smo rančeve i počeli da skidamo mokru odeću. Taman pošto smo pomislili da bi valjalo založiti peć pojavio se domaćin sa drvima i lopatom žara te se za par trenutaka u ,,bubnjari'' začulo okrepljujuće pucketanje vatre. Čim je zapalio vatru naš domaćin je izašao. Za par minuta vratio se sa šerpom punom vrućeg čaja. ,,Pa ovaj čovek čita misli...'', prođe nam kroz glavu. Tek što smo ispili po dve-tri čaše čaja, eto opet našeg revnosnog domaćina. Ovoga puta sa flašom rakije. I po treći put tokom našeg kratkog boravka nismo mogli odbiti zdravicu niti izbeći čuđenje: kakvi smo mi to Srbi kad popijemo samo po jednu....Mi smo sa svoje strane razmišljali kakvi li su ti Srbi koje su oni dosad sretali? Popodne i veče smo proveli prilično ugodno rezimirajući prethodni dan, klopajući, sušeći opremu i ćaskajući povremeno sa domaćinom koji je par puta navratio da vidi da li nam šta treba. Oko 23h smo se umotali u vreće i ćebad i gotovo trenutno, zaspali.

   Ujutru, osveženi snom, brzo smo se umili, spakovali, pozdravili sa domaćinom (dobili smo za uspomenu fotografiju hiže sa posvetom) i uputili u Borovec. Trebalo je preći nekih 13 km do cilja. Spuštanje je prošlo bez većih uzbuđenja, osim onih izazvanih prelepim pejzažom i borovom šumom koju smo u prvom trenutku videli sa gondole. Zapravo, jedina, uslovno rečeno, poteškoća se dogodila prilikom prelaska nabujalog potoka. Naime Ivan je svoje nove cipele Planika Triglav ostavio u Beogradu, a pošao je u nekoliko godina starim, poluraspadnutim HI-TEC fast hike(koje ni dok su bile nove nisu bile predviđene za uslove u kojima smo se našli), te stoga nije mogao da prosto pregazi nego je morao da se izuje i da bos malo šetka po snegu i ledenoj vodi...razume se, uz bučnu podršku nas ostalih. Uskoro smo se, nakon incidenta sa potokom, spustili ispod linije snega i dalje napredovanje ka Borovecu je bilo poput lagane šetnje nizbrdo.

    Nakon otprilike 2 sata obreli smo se u onoj istoj kafani iz koje je započela naša avanturica. Prvo smo se pohvalili da smo ipak uspeli da se popnemo na Musalu, a zatim smo doručko-ručali. U 12h smo krenuli ka Srbiji gde nas je čekala Stara planina i drugi deo akcije. Wink

photo & text - Balkan Trekking Team