Sudeći po komentarima mnogih, ova zima se baš odužila. Moja primedba da se zima nije odužila, nego da je kasno počela izgleda nije promenila taj stav. Po koji lep dan u ovoj godini pomogao je da se povrati malo kondicije, ali za neku ozbiljniju vožnju nije bilo prave prilike. Zbog martovskog snega odlagane su planirane planinske ture, a kontaktirajući ljude sličnih opredeljenja shvatio sam da taj problem ne muči samo mene. Mada grupne vožnje nisu moja omiljena disciplina (naročito ako je grupa brojnija od 3-4 člana), svidela mi se najava Freebiking-a za vožnju preko Južnog Kučaja. Tu vožnju dogovarali smo već duže vreme. Napokon, posle nekoliko pomeranja, 10. april odredjen je kao definitivni datum za realizaciju te ideje bez obzira na najavljivanu kišu. Odlaganje koje je trajalo od kraja marta svima je potrošilo strpljenje, a u medjuvremenu prijavljivalo se sve više ljudi. Osvanula je i ta subota, povratka više nije bilo. U malo rudarsko mesto Resavica, stigli smo kolima u jutarnjim časovima i brzo se presvukli i opremili.
Iznenadila me je brojnost ljudi koji su i dalje pristizali, a još više šarolikost garderobe i opreme. S obzirom da je u pitanju planinska tura na kojoj se penjemo na više od 1100 m/nv uz kišicu koja nas je dočekala, delovalo mi je čudno da pojedinci nose odeću kratkih rukava i nogavica. Pri spoljnoj temperaturi nižoj od 10 stepeni u podnožju planine, izgledalo je kao da je u pitanju neki maskenbal. Lako je bilo prepoznati iskusne bajkere i planinare, opremljene za svakakva iznenadjenja koja planina već može da priredi.
Kasnije, u razgovoru, shvatio sam da tu ima dosta likova kojima ovakvo okruženje nije baš mnogo poznato, ali volja i želja su bili jači od znanja i iskustva pa su se, od prilike, čudili kako voda sa izvora nije već flaširana. Da su se kojim slučajem izgubili ne verujem da bi živi dočekali sledeće jutro. Vodjeni principom krda, po kome se krdo kreće brzinom najsporije jedinke, krenuli smo u osvajanje „srpskog Sibira“ kako inače nazivaju Kučajsku divljinu.
Ruta kojom smo trebali da se krećemo dobro je poznata. Od Resavice koja se nalazi na oko 350m/nv, penjemo se kroz skoro napušteno selo Ravna Reka
do Pasuljanskih livada pa onda preko blatnjavog vojnog poligona do Troglan Bare i dalje makadamskim putem ka srcu Kučaja.
Slede kraška polja okružena četinarskom šumom. Mala i Velika Brezovica, sa širokim putem i vodom na sve strane koja podseća na ogromnu količinu snega koji je do nedavno pokrivao okolni pejzaž.
Na kraju Velike Brezovece nalazi se šumsko gazdinstvo i bunar sa pitkom vodom. Taj prostor smo iskoristili da se opet sakupimo zato što se grupa razvukla i razbila u više manjih grupica, u skladu sa mogućnostima i kondicijom učesnika.
Odmor nam je dobro došao, a još prijatniji bio je obrok iz ranaca. Oni iskusniji zalili su ga pivom, a ostali oblizujući se i gutajući pljuvačku pitali su se: „kako se toga na vreme nismo setili“?
Nakon prelaska Brezovice gusta bukova šuma sputava široki pogled na koji smo navikli do sada. Nastavljavmo lagani uspon koji nas prati od samog početka, prema najvišljoj tački od oko 1100 m/nv ispod vrha Tilva Palčin.
Tu nastaje preokret, kao u dobro režiranom filmu. Ova tura koja je zamišljena kao opuštena vožnjica cvetnim livadama, od samog početka je dokazala da se prirodom nema šale. Velika količina vode napravila je još veću količinu blata.
Rano proleće na ovim visinama kasni i po mesec dana. Vegetacija još nije krenula izuzimajući rane glasnike proleća kao što su kukurek, visibabe i sremuš koji smo rado nabrali i poneli kao jedini materijalni trofej sa ovog putovanja.
Ledeni vetar duva sve jače, a blato na raskaljanom putu zamenjuje debeli sloj starog, mokrog snega. Preko takve podloge guranje bicikla je jedino rešenje. I oni koji su do tada, nekim čudom, uspeli da sačuvaju suve noge, prelaze u tim onih kojima obuća ispušta šljapkajući ton.
Drveće koje su snegovi oborili leži preko staze kojom se krećemo pa u zavisnosti od visine, neka stabla preskačemo, a ispod nekih se provlačimo.
Ova deonica je unela trunku avanture i živosti u po malo monotono pedaliranje. Nakon toga počinje spust kojim dolazimo do lovačke kuće Valkaluci okružene pomoćnim objektima, a vrlo dobro uklopljenom u šumski ambijent.
Pravimo kraći odmor da prebrojimo
preživele. Da ne zapostavimo gosn Marfije i njegove zakone! Da li treba dva puta da pogadjate kome se od svih učesnika probušila guma!?
Okrepljeni i
zakrpljeni nastavljamo nizbrdo. Taj spust dug oko 25 km, vredan je svog onog verglanja uzbrdo, guranja i nošenja bicikala, a vodi nas pored jedinstvenih prirodnih objekata kao što je vodopad Prskalo, za koji svi opisi padaju u vodu kada ga vidite uživo.
Posle Prskala, dolinom Nekudova nailazimo na još jedan prirodni fenomen, koji se zove Uviralo, a inače je ponor u kome nestaje kompletna rečica. Put vijuga pored gomila ogrevnog drveta tek izvučenog iz šume, starih ćumurana i nastavlja se pored reke Resavice.
Pred sam mrak stižemo do tačke sa koje smo se jutros otisnuli u svet drugačiji od svakodnevice.
Uz monotoni zvuk motora, automobila koji nas vraća u grad razmišljam o današnjem danu. Možda smo ipak kalendarski poranili sa ovom vožnjom, ne sačekavši da Kučaj ozeleni, procveta i obuče ono šareno odelo koje mu najlepše stoji? Možda i nismo, jer bi ovo tada lilčilo na neku usporenu, lalinsku biciklijadu. Peckanje u mišićima vraća mi osećaj da i dalje jezdim niz makadamski put dok vetar raznosi kapljice vode pomešane sa blatom koje lete svuda oko mene. Ova vožnja definitivno nije imala onu dozu avanture koja bi mi uzburkala krv i adrenalin u njoj, ali je sigurno našla svoje mesto u albumu na kome piše:
draga sećanja.
STATISTIKA:
Datum 10.april 2010.godine
Dužina trase – 59 km
Ukupni uspon – 820 m
Najniža tačka – 390 m/nv
Najviša tačka – 1100 m/nv
Za neke od fotografija zahvaljujem se Saletu
http://www.freebiking.org/
Autor
