Put u Chamonix, planiran nekoliko meseci unazad, došao je na red. Polazak za mene bio je iz Beograda, a za ostatak našeg tima iz Moskve sa mestom sastanka u Ženevi. Ovu ekstremnu ekipu sačinjavali su 4 Rusa - Valeri, Maks, Sergej, Anton i ja. U Ženevi smo uzeli rent-a-car i uputili se iz Švajcarske za Francusku, tačnije u Chamonix, gde smo odabrali da će nam i biti baza za narednih jedanaest dana. Glavni cilj ekspedicije bio je trening za alpinističko penjanje na glečerima pri jako niskim temperaturama (pripreme za jedan od nasih najvećih projekata u ovoj godini), kupovina opreme za buduće ekspedicije, “free ride” po dubokom i netaknutom snegu, “base jumping” sa litica ovih prelepih planina i naravno penjanje na Mont Blanc, samo uz dobre vremenske uslove.
Čim smo stigli smestili smo se u već unapred rezervisani apartman, a ostatak večeri proveli smo u kupovini svega potrebnog od opreme koju smo planirali da zamenimo ili koja je nedostajala. Prvi dan završili smo večerom u prelepom ambijentu restorana.
Naredni dan osvanuo je prilično tmuran i oblačan bez nekih nagoveštaja o suncu. Temeperatura se kretala oko -8°C tako da je bilo relativno hladno. To nas nije omelo u ispunjenju plana tako da smo se uputili ka gondoli “Index” koja je vozila na visinu od 2396 m što nam je bio prvi cilj. Nekoliko spustova po fantastičnim stazama iskoristili smo samo za zagrevanje. Nakon toga počelo je i prvo penjanje kao trening za predstojeće dane. Došao je trenutak da se iz torbe povade kramponi, štapovi i da se deo opreme spakuje, a drugi da se raspakuje nakon čega smo lagano krenuli sa usponom. Vrlo strm deo koji je bio ispred nas bio je u stvari samo jedan od predznaka za sve ono što nas čeka ovih dana. Prilično dobro i jedinstveno izašli smo na vrh pod imenom Crouches-Berard na nadmorskoj visini od 2701 m. Sav napor koji smo za to iskoristili već je pao u zaborav sa prvim spustom kroz netaknuti sneg van svih skijaških staza. Nakon dobrog spusta, uz manji uspon popeli smo se do mesta sa kojeg smo se opet spustili kroz prelepi deo koji nas je vodio tačno do mesta koje je i bilo naša krajnja destinacija - Le Buet.
Vrativši se do Chamonix-a vozom svratili smo u meteo centar da proverimo kakvo nas vreme očekuje ovih dana. Susret sa preljubaznom Francuskinjom nije nam baš ulio mnogo samopouzdanja jer samo saznanje da će temperature ići još mnogo niže nateralo nas je na razmišljanje o tome da li će naš projekat i samo penjanje na Mont Blanc uopšte biti mogući. Takodje, saznali smo da niko - ponavljam niko, ne penje Mont Blanc u ovo vreme, već svi čekaju april ili maj. Vrlo je hladno, a i rizik od lavina vrlo je veliki. Pitavši gospodju kakva je temperature očekivana na samom vrhu iznenadila nas je odgovorom: “Zaista ne znam jer niko nije bio gore u skorije vreme”. Nakon toga dobila je odgovor od Valerija: “Hvala na svim informacijama, a što se tiče temperature na vrhu javićemo vam mi ovih dana”. Da li nas je žena shvatila ozbiljno…nisam siguran!
Naredni trening započeo je vožnjom u gondoli pod imenom “Brevent” koja je svoju liniju kroz planine imala još 1928. godine i koja je u to vreme služila isključivo za trekere u letnjim uslovima. Više različitih staza vodi od Brevent vrha koji je visok 2525m, ali su vremenom mnoge od njih zatvorene zbog raznoraznih opasnosti.
Nakon spusta od vrha do neke polovine, ponovo smo se popeli do gondola stanice nakon čega smo se uputili putanjom ka vrhu koji nosi naziv North Face of Brevent. Naša putanja, koju smo izabrali za uspon nije delovala nimalo jednostavno što se kasnije i te kako pokazalo tačnim. Misli koje u nekim momentima prolaze kroz glavu u smislu: “Šta mi ovo treba u životu, šta ja radim ovde …itd”, verujte mi na reč, odmah padaju u zaborav nakon izlaska na vrh. Sve teško se zaboravlja u momentu kada vas obuzme pogled na pejzaž sa vrha. Uz to vruć čaj iz termosa definitivno vam pokaže koliko nekada neke male stvari puno znače. Ovo je bio užasno težak uspon koji ću svakako zapamtiti! Spust sa vrha definitivno je bio nešto posebno. Netaknuti sneg ispred nas tokom vožnje stvarao je neverovatan užitak. Veliki rizik od lavina je svakako uvek prisutan, ali vožnja snowboarda ili skija po malim odronima stvara u potpunosti nešto više od užitka.
Novi dan i novi trening. Osvanuo je prelep sunčan dan koji nas je naterao da odaberemo jednu, od do sada, najtežih lokacija za penjanje. Puna oprema: kramponi, gojzerice, čizme, planinarska oprema i još gomila stvari od opreme koju smo koristili prethodnih dana bila je spremna. Prvo smo se odvezli do mesta Grands Montet odakle smo uzeli prvu gondolu za 2200m. Odmah nakon toga prešli smo u sledeću gondolu - ”Grand Bouchard” do visine od 3300m. Spust pored prelepih glečera koji su se u svetlo plavoj boji presijavali na suncu bio je samo nagoveštaj o tome šta nas sve očekuje u nešto nižoj dolini ka kojoj smo se uputili. Mala pauza i nekoliko fotografija, a onda lagani početak penjanja. Korak po korak ostavljali smo početnu tačku iza nas koja se nalazila na 2260m i ta distanca odmicala je neverovatno sporo. Shvatio sam da je moja trenutna kondicija (iako sam bio dobro pripremljen) bila tako daleko od potrebne. Ceo tim bio je ispred mene grabeći ka vrhu, dok sam se ja nešto više od njih borio tražeći pravi ritam penjanja koji sam na kraju i našao što je ubrzalo moj put ka vrhu boreći se u isto vreme sa raznoraznim mislima i neverovatnom tišinom oko sebe. Konstantno dosipanje snega u termos sa čajem produzavalo je moje potrebe za tečnošću. Sunce je pržilo terajući me da mislim da mi je ono u stvari veći neprijatelj od snega i leda. U podnožju, pred najstrmijim delom do vrha, svi smo se okupili pripremajuć i drugi deo opreme koji nam je bio potreban za to penjanje (cepini, kramponi, konopci...). Za ukupno 5 sati penjanja stvorili smo se na vrhu Col du Passon na visini od 3028m. Opet neverovatan pogled oko nas, ali ovog puta uz jak vetar i naravno netaknuti sneg…celo prostranstvo samo za nas! A onda, 60 minuta spusta do mesta Le Tour koje se nalazilo na 1300m nadmorske visine. Užasno težak dan i psihički i fizički. Da li je vredelo? Da! Da li bih išao ponovo? Ne!
Po jutru se dan poznaje. Prvi prelep i sunčan dan bez ijednog oblaka već se video sa terase našeg apartmana (iako je prognoza bila skroz drugačija). Anton i Sergej odlučili su da ostanu u apartmanu da odmaraju , a Valeri, Maks i ja odlučili smo se za prve Base Jump skokove od kada smo došli (oni su naravno skakali, a ja sam bio onaj deo tima koji fotografiše). Čuveno mesto za Base Jump jeste “Lui Philippe”, koji kada se odozdo gleda izgleda u pravom smislu reči kao ljudska glava. Gledajući njih kako skaču već godinama imam potpuni osećaj kao da i ja to radim, ali verujem da je to što oni osećaju prilikom leta nemoguće objasniti niti dočarati bilo kome na bilo koji način. Povratak na ručak pa sve ispočetka…pakovanje opreme pa pravac planina. Plan za danas bio nam je odlazak gondolom “Aiguille Midi” na vrh od 3800m, lagani snowboard – ski spust do kampa koji se nalazi na 3613m pod nazivom “ Refuge de Cosmique”. Tu smo ostali na spavanju i večeri. Sve to, najprostije rečeno, izgleda neverovatno. Ljudi iz celog sveta (nas pedesetak) dođosmo na potpuno neverovatno mesto da prespavamo! Samim dolaskom u kamp svi mi osećali smo prve simptome velike visine tako da reč “aklimatizacija” ne sme ni u kom slučaju biti zanemarena pri ovakvim ili sličnim penjanjima.
Spavanje u kampu prošlo je mnogo bolje od očekivanog, ali dovoljan je opis kako je to sve izgledalo pri pomenu da je deset preumornih planinara bilo u istoj prostoriji za spavanje. Nakon doručka popeli smo se na jedan manji vrh ne bili smo isprobali još neke penjačke tehnike koje uvek mogu da nam zatrebaju. Valeri i Maks su svoje iskustvo do poslednjeg detalja delili sa nama.
Popevši se na vrh usledio je spust čuvenom i najdužom stazom u Chamonix-u -“Valée Blanche” koja se spuštala od 3800m u sam centar Chamonix-a na 1030m i čija je dužina preko 20km. Spuštajući se pored neverovatnih glečera i neverovatno isklesanih stena koje pružaju jedinstven doživljaj, nakon skoro 2h bili smo na samom kraju ove etape. Večera u predobrom francuskom restoranu “Le Manche” okončala je ovaj dan.
Preumorni od svih ovih zaista napornih dana odlučili smo da pre podne izvedemo Base skokove sa tačke koja se zove “Belvedere” koja je nešto višlja od tačke “Lui Philipp”. Nakon toga ostatak dana iskoristili smo za uživanje u spa i relaks tretmanima u jednom od čuvenih francuskih alpskih spa centara.
Posle svih planiranja i dogovora, naredni dan upućujemo se na do sada najveću penjačku avanturu. Zajednički cilj nam je “Refuge…itd” koji se nalazi na visini od 3063m. Počevši penjanje sa visine od 2250m, nakon 5,5h vrlo teškog uspona, našli smo se u planinarskom domu koji nam je za taj dan bio cilj.
Time je moj zadati i krajnji cilj bio ispunjen, a ostatak tima odlučio je da rano ujutru nastavi ka samom vrhu Mont Blanc. Prostorije planinarskog doma jako je teško opisati. Unutra je bilo hladnije nego napolju! Odmah smo se bacilli na pripremanje vruće supe i vrućeg čaja. Kuvanje hrane sa gasom koji smo poneli sa sobom jednostavno vam dočarava pravi penjački ili alpinistički život. Presvlačenje u suve stvari i navlačenje još slojeva odeće jedine su stvari o kojima se u tim trenucima razmišlja. Samo saznanje (iz sveske u koju se svako upiše ko dođe da prenoći) da su tu ljudi boravili poslednji put pre nas 14. marta (dva dana pre nas), a pre njih tek 23. septembra 2009.godine (pre nepunih osam meseci) govori gde smo u stvari došli. Iz mraka nam se pridružuju još četiri Francuza koji su se takodje uputili na Mont Blanc. Isto rade što i mi ne bili se na neki način ugrejali i prikupili dragocenu energiju za sutrašnji pohod. Smestili smo se u vreće za spavanje i dodatno umotali u ćebad koja su uvek tu za sve one koji se zateknu slučajno ili namerno na prenoćistu. Unutar kampa temperature je -8°C koja vas jednostavno natera da razmišljate o drugim lepim životnim stvarima. U 2h nocu svi su ustali kao po komandi i opet ispočetka usledilo je ispijanje čaja, vruće supe, hranjenje i pripremanje opreme za polazak. Francuzi su trkom otišli pa za njima i ostatak mog tima. Moj cilj je bio i više nego ispunjen tako da mi je ostanak u toploj vreći za spavanje pružio veliko zadovoljstvo.
Probudilo me je sunce, ali i velika hladnoća. Brzinski sam navukao garderobu (mislim da se nikada brže u životu nisam obukao) pa skuvao čaj! Za mene je uglavnom dan protekao savršeno!
Razgledanje samog kampa i njegovih zidova sa raznoraznim fotografijama, potpisima čudnih putnika namernika i gomilom svakakvih poruka čini da ovo mesto zaista ima dušu. Ostavljam poruku sa kratkim opisom naše ekspedicije u svesci koja tu stoji još iz 2005. godine.
Nakon tačno 12 sati penjanja Maks i Valeri osvojili su vrh Mont Blanc, dok su Sergej i Anton ostali na 4000m zbog jakog vetra i vrlo niske temperature od -20C koja ih je omela u daljem penjanju. Usputni ledeni odroni su im konstantno ugrožavali život i to je još jedan veliki znak zašto vrlo retko ko, skoro niko, ne penje Mont Blanc u ovom periodu godine. Nakon njihovog povratka u kamp morali smo odmah da krenemo u Šamoni jer je put nazad bio dug, a dan se već bližio kraju.
Naša priča sa ove ekspedicije završila se u 2h posle ponoći iako je trebala da se završi sa prvim sumrakom. Opis kraja ove priče ostaće za neku drugu temu i neku drugu priliku, ali ukratko rečeno našli smo se u vrlo nezgodnoj, po život opasnoj situaciji, uz sve ostalo što prati planine, niske temperature, lavine, glečere, raznorazne ledene procepe i pukotine (odlučili smo da kraj naše avanture sačuvamo samo za nas).
Najvažnije je da smo se svi živi vratili sa ove desetodnevne avanture koju ćemo svakako pamtiti po nečem drugačijem od normalnih savremenih životnih aktivnosti i okolnosti. Takodje, svima nama ostaće u sećanju druženje svih ovih dana, a svakako se već uveliko sprema i novi ekstremni projekat - “EXTREME RUSSIAN PROJECT”.
Jos fotografija mozete pronaci na mom sajtu
http://www.extreme-photographer.com/making-of24.html
Autor
