STARA PLANINA - BIKE AVANTURA

Dugo planiranje i dogovaranje nije urodilio plodom. Umesto da se sastanem sa dva druga iz Valjeva i da jedan vikend provedem sa njima u vožnji MTB valjevskim planinama, dosadna kiša i blato koje za njom ostaje, odlagali su taj plan celo proleće. Maj mesec bližio se kraju kada smo čuli da se grupa avanturista okupljenih pod nazivom Serbia outdoor sprema za svoju tradicionalnu vožnju po Staroj Planini.

Srdjan nije dobio slobodan vikend tako da je knjiga spala na dva slova, dakle, Nemanju i mene. Po onoj narodnoj poslovici: kad kola krenu nizbrdo ne treba da ih guraš, jedini prevoz koji smo u tom trenutku imali na raspolaganju bio je Nemanjin crveni Stojadin. Rasklopljene bicikle i kamp opremu nekako nagurasmo u Crvenka i otisnusmo se u pravcu juga. Mislim, Kecom sa severa na jug, a ne s Juga na jug ili kako god.

Tradicionalna udobnost i savremena tehnička rešenja srpske auto industrije u kombinaciji sa neslućenom brzinom, učinila su da putovanje kroz krajnje neobične predele i mesta kroz koje smo prolazili, ostane u dugom sećanju.

Dan je lagano gubio bitku sa nadolazećom večeri kad smo se parkirali ispred planinarskog doma na Babinom zubu. Tu nam rekoše da biciklisti koje tražimo prave roštilj kod izvora, malo dalje u šumi. Upoznajemo se uz miris dima i domaćih kobasica. Temperatura od 30 stepeni preko dana pretvorilo se u nepunih deset, ovde gore na 1580m/nv. I ako je dom bio pun, ponudjeno nam je da se nekako smestimo pod krov i prenoćimo. Zahvalili smo se na ljubaznoj ponudi rešeni da našu kuću od platna sagradimo na nekoj livadi malo dalje od doma. Uz večeru i pivo razgovoru nikad kraja, a sledećeg jutra čekao nas je ozbiljan poduhvat. Rastali smo se sa novim prijateljima i pošli da nadjemo neko mesto za logor. Mesto nismo našli, ali smo usput videli zeca (tačnije zečicu) i nekoliko malih zečića. Radi provere borbene gotovosti iskočimo iz kola i razjurimo se po livadi za njima. Uz primenu naučnog principa, munja puta grom (manjak pameti-višak snage), uspemo da uhvatimo jednog mališana. On se malo koprcao mi ga malo mazili, napravili nekoliko snimaka a onda ga pustili da kaže tati i mami ko je najbrži.

Napokon smo odlučili da jedan proplanak ispod stena po kojima je Babin Zub dobio ime, ispunjava sve uslove za adresu našeg novog prebivališta. Noć je bila vedra i prohladna, a duvao je dosta jak vetar. Stvarno nismo bili voljni da se bavimo postavljanjem šatora pa smo se smestili u neku zavetrinu i uvukli u vreće. Pogled na zvezdano nebo me uvek hipnotiše i ubrzo počinjem u snovima da vozim sutaršnju turu. Budi me neobična tišina, ne čuje se zavijanje vetra, a preko zvezdanog neba navukli su se tamni oblaci. Ponavlja se scenario kojim priroda upozorava one koji razumeju njene znakove na dolazak kiše. Budim Nemanju dok sevanje munja obasjava sablasne stene.
Kroz glavu mi prolazi priča o cvrčku i mravu, dok su se dva pospana cvrčka sudarala u maraku tražeći i sastavljajući delove šatora. Razmišljam da li je za ovu noć bilo dosta akcije dok me dobovanje kišnih kapi ponovo vraća u snove, na započetu vožnju.
Jutro! Malo oblačno ali bez kiše. Krenuli smo rano, pola sata pre ostatka grupe zato što smo planiranli da se popnemo na sam Midžor, na kome su oni već bili, pa im to nije u planu za danas.

Uspon je takav da ga i u najslabijem prenosu teško savladjujemo. Nekako smo uspeli da izgubimo jedva vidljivu stazu i u pokušaju da obidjemo brdo ispred nas, gubimo prednost koju smo imali u odnosu na grupu.

U stvari, grupa nas je obišla dok smo mi tražili pravi put i sada se trudimo da ih stignemo.

Ponovo smo na stazi a uspon je blaži od onoga kojim smo se peli da sada. Stižemo do ostataka srušene karaule koja se nalazi neposredno ispod vrha na 2110 m/nv.

Mada smo od starta prešli tek 8 km za to nam je trebalo preko dva sata ozbiljnog znojenja. Nas dvojica odlazimo gore, a grupa pravi kraću pauzu da bi nam dali malo vremena kako bi kasnije uspeli da ih stignemo.

Na žalost, Midžor je sada sa 2169m/nv najviša tačka u Srbiji zato što se Djeravica (2656m/nv-Prokeletije) nalazi na Kosovu. Pogled je izuzetan a sunce koje se probija kroz oblake peče sve otkrivene delove tela.

Narednih 12km krećemo se grebenom, starom graničarskom stazom koja se blago spušta na 1800m/nv. To spuštanje me je i brinulo zato što je posle toga, po logici stvari, morao da nastupi uspon.

Priključili smo se grupi, a sve vreme smo u pratnji imali nekoliko džukaca koji su zavedeni sinoćnim roštiljem, u najmanju ruku mislili da smo mi sveci koji su se ukazali samo njima, odabranim iz cele kereće vrste. Surova istina je bila drugačija, jer sem po neke voćke i keksa u našim rancima nije bilo ničega čime bi se jedan pasji (a ni biciklistički) želudac mogao omastiti. Izmedju Vražje Glave i Tri Čuke noseći bicikle probijamo se kroz tesnac.

Nakon toga nestaje staza, a počinju kleke za koje sam mislio da su neprohodne.

Prateći ove momke koji su na svojoj koži otkrili kako tuda proći, spuštamo se do Krvavih bara. Tu je bilo i nekoliko padova koji su gore izgledali nego što su se završili.

Posle kraćeg odmora nastavljamo šumskim putem koji je ispresecan potocima i prepekama koje je sneg, prilikom otapanja povukao za sobom. Ovde nastaje rizična jurnjava strmoglavom, kamenom stazom koja se koristi za izvalčenje drva iz šume. Piljski vodopad je svako vredan zaustavljanja, a jedan član ekipe je bistru vodu iskoristio da opere blato i krv sa sebe pošto je završio na zemlji kada mu je pukao zadnji točak.

Sreća da je imao kacigu na glavi jer nikome nije jasno kako i sa njom nije ništa polomio. Damir u rancu uvek nosi srebrnu lepljivu traku (Dag tape) pa je na licu mesta uradjena imobilizacija točka u partizanskom stilu. Ja sam bio krajnje sumnjičav prema toj budževini, ali s obzirom na to kako je izgledala dobro je obavila posao.

Makadamski put krivudajući pored Javorske reke vodi do sela Topli Do koje je ujedno i najniža visinska tačka (720m/nv) na koju smo se spustili sa 1800m/nv posle 20-tak kilometara. To selo je dokaz da vremeplov postoji, a na brojčaniku piše 15. vek.

Mesto u kome je prošlost sve, a budućnosti nema. U selu žive samo starci i starice, u kućama od naboja (zemlje), a neke od njih nemaju ni struju. Čak i traktori koji svedoče da se nalazite u nekom savremenijem dobu, izgledaju kao muzejski eksponati.

Ne znam kako je izgledao stari most koji je prilikom neke bujice otišao za Pirot, ali po mom mišljenju, novi most izgleda još starije od tog starog.

Normalno, jedina prodavnica u selu bila je zatvorena, a ručak iz ranaca je čista simbolika. Tu prodavnicu željno smo iščekivali, ali kad sam video selo znao sam da se uzalud nadam, kao oni nesrećni džukci koji su nas pratili skroz do Toplog Dola.
Prilično umorni i gladni napuštamo to čudno selo i pored Javorske reke krećemo ka Babinom zubu. Noge su mi odavno mokre od bezbrojnih bara i potoka, a da ne spominjem sitne i krupne ogrebotine od kleka i granja kroz koje smo se provlačili.

Sunce je već jako nisko, a uspon je oštar i konstantan. Najveći problem je u stvari put kojim se krećem jer je prepun krupnog kamenja zbog koga često moram da stanem, a nakon toga ne mogu ponovo da krenem. Zbog malog prenosa zadnji točak samo prokliza, a ne naprevi dovoljnu inerciju kako bih mogao da nastavim kretanje. Pa opet potok, pa kamen, pa oboreno stablo, blato, pad koncentracije, počinje da pada mrak...
Od samog početka ove deonice grupa se razvukla, a ja poslednja dva sata, znojav i blatnjav, vozim (u stvari više guram) sam. Ne mogu da verujem da uspon ne popušta ni za stepen od samog početka. Sa dna ranca iskopao sam neku izmrvljenu čokoladicu koja mi daje malo energije. Nakon nekog vremena izbijam iz šume i u mraku nazirem obrise žičare. Još nekoliko stotina metara deli me od doma, u kome se lagano sastaje cela ekipa. Za visinsku razlika od 860m i 11km puta trebalo mi je preko 3,5 sata napornog pedalanja i guranja sa povremenim zastajkivanjem radi sipanja vode ili dolaska do daha.
Posle tuširanja (za koje smo se nas dvojica prošvercovali u planinarskom domu) raspoloženje se vratilo i uz pivo i sokove priča se opet razvila do duboko u noć. Sa nama je bio i Jone koji je biciklom prekotrljao dobar deo Evrope i Azije, pa su se teme uglavnom vezivale preko pedala, lanca, manjeg ili većeg prenosa, na predjene kilometre i predele koji su se trajno urezali u sećanje. Složili smo se da ni jedan način prevoza ne omogućava zapažanje i memorisanje tolikog broja detalja na nekom putovanju kao što to čini bicikl. Svaki okret pedala, kapljica znoja, bara na putu, uzbrdica, nizbrdica, tenutno raspoloženje, doba dana, dodaju šareni komadić u mozaik, koji je i na istoj deonici puta svaki put drugačiji.
U neko doba noći dovukosmo se do naše platnene kuće, koja nas je strpljivo čekala tamo gde smo je i ostavili, u društvu sa Crvenkom. Dobrodošlicu nam je poželela zvukom rajsfešlusa kada smo u nju ulazili, da odsanjamo još jednom svaki trenutak današnje pustolovine, ispod kamenih gromada Babinog zuba.

STATISTIKA