Da li će vremenska prognoza i ovog puta biti pogrešna? Oblačno i tmurno jutro obećava najavljenu kišu i pljuskove. Bicikl natovaren bisagama čeka spreman i spakovan još od juče. Po nekom svom, nepisanom pravilu bitno je da početak puta bude tačno na vreme, posle toga će se sve odvijati onako kako nevidljive sile budu upravljale kišnim oblacima, komadićima stakla i rasporedom krivih eksera na ivici druma, količinom pozitivne energije ispod kacige i sirovom snagom kojom se preko okreta pedala skraćuje put do cilja. Dogovor napravljen za vreme zimskih meseci sa dvojicom prijatelja o odlasku biciklima na more pao je u vodu. I jedan i drugi su našli bitne razloge da se odustane od skovanog plana. Strah od nepoznatog mesta za prenoćište, miševa, zečeva, veverica, medveda i drugih „strašnih“ šumskih stvorova spremnih da rastrgnu nesmotrene putnike?
Strah od bolova u nogama i ostalim delovima tela? Odgovaranje svih onih razumnih „glasova savesti“ koji u životu nisu prešli ni dve autobuske stanice peške? Možda sve zajedno, ali po meni najviše strah od samog sebe. Čini mi se da sam negde u najdaljem kutku mozga i priželjkivao da to bude tako. Neću morati da izigravam nervoznog desetara budeći u svitanje nekoga ko normalno ustaje u podne. Neću morati da cupkam u mestu dok se pije jutarnja kafa (koju ja inače ne pijem) sa dva sata kašnjenja u startu a sunce se nezaustavljivo penje sve više. Pa onda da ležimo u hladu sa naznakama sunčanice čekajući sumrak da bi prešli makar komadić deonice koja je trebala da bude predjena još za vreme jutarnje svežine. Slično se dešavalo i dok smo se spremali za ovaj put. Skoro svaku vožnju dužu od 2-3 sata vozio sam sam. Ponavljam u sebi čarobnu formulu za sve što se nije odigralo onako kako je planirano „ko zna za šta je to dobro?“.
Uzjahujem i krećem. Počinjem da odmotavam prvi kilometar. Navikavanje na dodatni teret koji će me pratitit sve vreme. Malo više ljulja, kočnice funkcionišu normalno. Sve stoji na svom mestu i lagano zaboravljam na te stvari usredsredjujući se samo na vožnju. Doručak u Obrenovcu. Do Uba je sve ravno a onda malo jači ali kratak uspon. Prolazim Lajkovac (nisam video Mileta koji bi trebalo da bude tu negde na pruzi). Mada još nisam ogladneo u kafani „Devet Jugovića“ proveravam da li je jagnje pečeno. Kao što sam i predpostavio, suviše je rano. Ravan i dosadan put do Valjeva, dosta gust saobraćaj. Jedva čekam da prodjem Valjevo jer odatle počinje pravo uživanje. Odvajam se prema Tari, uz put svraćam na ručak „kod Bore“. Ljubazni konobar radoznalo zapitkuje i ubrzo se oko mog stola skuplja nekoliko ljudi i lokalnih klinaca. Klince zanima bicikl a one starije da li sam normalan i da li znam da za par kilometara počinje uspon uz Debelo brdo. To Debelo Brdo je stajalo kao prva ozbiljna prepreka na mom putu. Pre sukoba sa njim svratio sam u manastir Jovanju. Ne izgledam baš pristojno u biciklističkoj odeći (manastir je ženski), a garderoba dugih rukava i nogavica je po pravilu na dnu bisaga. Nema veze, pogledao sam spolja napravio par fotografija i produžio dalje.
Gledam na gore. Debelo Brdo. Dvadeset i neki kilometar uspona izmedju 8 i 10 %. Njegovo je da se brani, moje da napadam. Posle pet kilometara je seoska prodavnica. Kao i svi ozbiljni objekti takvog tipa i ova ima klupe i sto ispred. Prodavačica i golobradi momak znatiželjno posmatraju moj dolazak. Prija mi osveženje a i razgovor sa njima. On uči bogoslovsku školu u Foči. Dosta neobičan izbor s obzirom na vreme u kome živimo.
Metereolozi su ostali dosledni tradiciji pa ni ovog puta nisu pogodili prognozu. Dan je bio oblačan, temperatura oko 26 stepeni. Najavljene kiše nije bilo. Od manastira Poćuta uspon je još jači pa se znojim bez obzira na prijatnu temperaturu. Kako se penjem višlje, predeo je sve lepši a pogled sve širi. Šumoviti brežuljci, pokošene livade, složena sena, stada ovaca i po neki pastir. Automobila nema, uglavnom srećem traktore i po koji kamion. Dan se bliži kraju. Prošao sam vrh Debelog Brda ali to nije kraj uspona. Ima još nekoliko kilometara gore-dole puta.
Počinjem da tražim mesto za konak. Već su mi nudili krevet u kući kod spomenika na Debelom Brdu. Dobronamerna bakica je pokušala da me odgovori ali ja sam ove noći zamislio da gledam zvezdano nebo a ne plafon sa sijalicom na sredini. Biram livade kao da kupujem. Ova je suviše blizu puta, ova nema dobar pogled, uz onu tamo je kuća. Napokon prava. Uzdignuta iznad puta sa malom zaravni pored šume. Pogled na pejzaž ničim ometan.
Postavljam šator, iznad glave samo mreža koja me štiti od komaraca. Veče lagano klizi niz obrise brda. Sem cvrčaka povremeno se čuje i ćuk. Sto četrdeset kilometara u nogama sprečilo me je da dalje uživam u zvucima noći. Možda nisam osećao ali bio sam umoran.
Sunce još nije uspelo da se probije i rastera rosu sa šatora. Pakujem stvari. Znam da to prvo jutro puta, pakovanje, uvek ide nekako traljavo. Vreća za spavanje izgleda ne može da stane u svoju futroli mada bi se zakleo da sam je sinoć iz nje izvadio. Zašto li sam zaboravio da prvo stavim patike pa sada moram sve da izvadim od početka?
Nakon jučerašnjeg pentranja uz brdo danas me čeka nagrada. Skoro dvadeset kilometra dug spust do Rogačice. Kada se setim koliko mi je vremena trebalo da se popenjem a čini mi se da sam za tren oka pored Drine. Danas je toplije nego juče. Zrelih šljiva ima svuda, neke uspevam da uberem ne silazeći sa bicikla. Još uvek je dosta rano pa odustajem od namere da se okupam na Drini koja me mami prozirno zelenom vodom. Krećem na uspon preko Tare do Kaludjerskih bara. Sve je toplije. Sa 250m/nv treba se popeti na 1000 za nekih 16-tak kilometara. Put vodi uglavnom kroz šumu tako da više gledam ispred sebe nego što posmatram krajolik. Ne prija mi visoka temperatura pa stajem u hladovinu da pojedem komplet lepinju i popijem domaći jogurt koje sam kupio u Bajinoj bašti.
Taman sam završio s doručkom kada nailazi kamion koji brekće pod teretom koji vuče. Stižem ga i vozim za njim. On mi rešava problem otpora vazduha, ide duplo lakše. Uz par kraćih zastanaka stižem na vrh prevoja koji vodi ka Kremnima.
Opet spust. Prosto letim krivudavim putem bez saobraćaja. Na pravcu ispred sebe vidim kuče. Kočim instiktivno da ne bi obojicu bolela rebra.
Tek na 50-tak metara primećujem da to nije kuče nego lisica. Valjda zbog tišine u kojoj se bicikl kreće, stoji i posmatra. Na moj uzvik skače preko puta i nestaje u šumi. Drago mi je što sam ovoga puta ja nju uspeo da iznenadim. Od Kremana lagani uspon do Šargana. Osveženje hladnom vodom sa česme ispred tunela i krećem uzbrdo. Naši „stručnjaci“ već dve godine popravljaju tunel tako da svi moraju preko Šargana.
Nizbrdicom prolazim Mokru goru, na granici u Vardištu me pozdravljaju kako sa naše tako i sa bosanske strane. Čak ne gledaju ni pružena dokumenta. Carinika više zanima kada sam i odakle krenuo i da li stvarno nameravam biciklom do mora (i naravno da li sam normalan). Nedaleko odatle skrećem sa puta do sastavaka (kako ovde zovu ušće) Crnog i Belog Rzava. Specifični su po temperaturi vode. Beli 7-8 stepeni, a Crni 26-28. Posle mnogo prolivenog znoja napokon ležim u bistroj vodi. Kakva uživancija. Malo dalje u dubljem viru vidim još kupača. Zbog male dubine vode većina ne pliva već sedi u vodi, vire im samo glave. Podsećaju na krdo nilskih konja mada ne mrdaju ušima. Izležavanje prekida prijatelj Čeda koji je spremio lovački kotlić. Zvučaću kao voditelj kulinarske emisije na TV-u ali stvarno je izvrsno. Pa još po neki hladan špricer. Ne vredi, planirao sam da nastavim jer do mraka ima još nekoliko sati. E sad na scenu stupa „onaj koji povlači te konce, igra se...“ Počinje kiša pa na uporno nagovaranje prijatelja ostajem tu da prenoćim. „Ko zna za šta je to dobro?“
Na Drini ćuprija, Višegrad. Brojim lukove starog mosta. Nisam baš siguran da li se računa i onaj mali pa ih sa njim ima 11. Neko vreme stojim zagledan u reku ali sunce me opominje da je vreme za polazak. Pored reke vozim ravnim putem kroz više tunela, (tačnije 29), sve do Foče. Spoljna temperatura je baš visoka, 36 stepeni. Na sreću pored puta ima dosta izvora i česmi na kojima se osvežavam. Gde god mogu koristim priliku da naberem zrele šljive koje jedem uz put. Izgleda da su bili u pravu oni koji su tvrdili da šljive mogu i da se jedu a ne samo da se piju.
Onda počinje težak uspon na Prijedjel. Znao sam šta me čeka ali vrućina i dosta predjenih kilometara zbog sinoćnog zadržavanja čine ga još napornijim. Ispod samog vrha prihvatam poziv simpatičnog brke pa sedamo ispred njegove prodavnice. Od davno sam naučio da kada se raspitujete za put a vozite bicikl, jedino možete uzeti za približno verovatnu procenu, vozača što starijeg i drndavijeg teškog kamiona. Za sve ostale, ravno, znači dugotrajnu dosadnu uzbrdicu. Kratka uzbrdica je uspon za koji vam treba prosečno sat do dva dobrog znojenja. Ako vam kažu da do neke tačke možete stići za pola sata pomnožite to sa četiri. Tako me je i brka ubedjivao da bez problema do mraka (sat i po) mogu da stignem do Čemerna. Dok smo pili piće vreme je lagano prolazilo. Znao sam da do Tjentišta put ide niz brdo pa nisam hteo da prekidam razgovor sa ovim prijatnim čovekom.
Stižem na Tjentište. Nacionalni i spomen park Sutjeska, posvećen poginulim borcima u petoj neprijateljskoj ofanzivi, nekada jedan od simbola NOB-a, danas zapušteno i ljudskom rukom i nebrigom ruinirano mesto. To se odnosi na ono što je čovek napravio. Ono što je priroda stvorila je nestvarno.
Koktel listopadne i crnogorične šume, presečen vijugavom zelenkasto prozirnom Sutjeskom, pa preko toga dodat šlag od golih vrhova i na njima kao kriška pomorandže na ivici čaše, krivi borovi koji rastu iz litica.
Hotel za prenoćište sam izabrao u ol inkluziv varijanti sa hiljadu zvezdica. Pokošena livada okružena šumom, četiri uredno složena sena čisto mirisa radi, a iza njih teče Sutjeska, da gosti mogu iz spavaće sobe odmah na umivanje. Ako nekog zanima tačna adresa je: N 43º21.998' E018º42.010' jedino što za rezervaciju morate doći lično.
Za danas mi je ostao onaj uspon na Čemerno. Ujutru sve izgleda drugačije a naročito posle odlično prespavane noći. Opet krećem pre povlačenja jutarnje rose. Malo asvalta, malo makadama, malo manje uzbrdo, malo više uzbrdo. Napokon pijem vodu sa česme na 1296 m/nv. Čemerno! Tu pored česme razgovaram sa nekim Beogradjanima. Fina porodica. Nisu našli karte za auto-voz pa su jedva odlučili da voze auto do kuće, ubedjeni da je njihov izbor rute preko Bosne totalna avantura.
Okruženo kamenim kršem pojavljuje se modro-plavo Gatačko jezero. Mada sam planirao danas da stignem do cilja ne mogu da odolim a da se ne okupam na brzinu. Posle toga pedaliranje kroz Gacko polje s vetrom u lice ide mnogo lakše. Strašno me muči taj južni vetar koji i od ravnog puta pravi uzbrdicu. Zaključujem da ako se slučajno izgubim naj jednostavnije će biti da krenem uz vetar, moj cilj je sigurno u tom pravcu. Oseća se miris paljevine. Znam da to ne znači ništa dobro. Stigavši do Korita gde nameravam da skrenem prema granici Crne gore, konsultujem se sa policajcima. Na dvadesetak kilometara makadama sam računao ali dim od šume koja gori, raznošen vetrom ne dozvoljava mi da dišem. Menjam plan i vozim prema Bileći. Sve vreme se oseća miris dima u vazduhu. Gori na više mesta a jak vetara raznosi dim na sve strane. Bilećko jezero se vidi kroz treperenje vrelog vazduha užarenog od sunca i hercegovačkog kamena, pomešanog sa dimom.
Od Bileće do Vraćenovića (granični prelaz) još jedan dugačak uspon. Opet nekoliko radoznalo-začudjujućih pitanja carinika i policajaca i već sam u Crnoj Gori. Uzani put krivuda gore dole izmedju oskudnog mediteranskog rastinja, stabala maslina i kamenih medja sve do Vilusa. Ponestaje mi vode koju sam zbog vrućine pio duplo više pa stajem u centru da sipam vodu i predahnem. Ako ne budem požurio spuštaću se niz Risanske strane po mraku. Od Vilusa do Osječenice uzbrdo pa onda fantastičan spust do Grahova. Ravan deo do Dragalja pa opet uzbrdo ali novom deonicom puta. Napredujem odlično ali suton počinje da skriva okolna brda. Odvajam se na uzani put ili bolje reći uski putić prema Risnu. Oseća se miris mora. Sada se i vidi Risanski zaliv u zadnjim tragovima dnevnog svetla. Prosto letim strmoglavim krivinama i eto me na obali. Skoro da sam stigao. Gust saobraćaj i masa ljudi podsećaju me da je turistička sezona na vrhuncu. Baš mi i ne prija ovakva gužva na koju sam zaboravio predhodnih dana ali vozači me pažljivo zaobilaze. Dobro sam osvetljen sa dosta reflektujućih površina pa me uočavaju na vreme. Još pola sata i konačno... Kotor!
Da li je vredelo? Da, bilo je vredno svakog predjenog metra, svakog udaha i svakog okreta pedala.
Da li je bilo naporno? Ne preterano. Ako vozite i pri tom možete da uživate u prirodi i svemu što vas okružuje znači da se napor ne oseća.
Bolno? Samo malo, uglavnom izmedju kraja ledja i početka nogu.
Da li bi išao ponovo? Nadam se sledeće godine, ali drugom rutom, ova bi bila „već vidjeno“.
Neki savet? Nikako ne krećite na put biciklom ako mislite da treba stići što pre. Ako je to cilj postoje mnogo brži načini, recimo možete da se teleportujete na željenu destinaciju.
S T A T I S T I K A
Polazak iz Beograda 07. avgust 2007. 06h30’
Dolazak u Kotor 10. avgust 2007. 21h
Ukupno predjeni put 550km
Ukupno vreme vožnje 30h
Prosečna brzina 18,5 km/h
Maksimalna brzina 71km/h
Predjeno km po danima: 1-140, 2-100, 3-130, 4-180
Najniža visinska tačka 80m/nv
Najviša visinska tačka 1300 m/nv
O P R E M A
(sastoji se od 83 stavke a neke od njih su)
Bicikl KTM LC TEAM carbon 2007.god
Šator, vreća, podmetač, PVC cerada
Alat i rezervni pribor
Baterijska lampa
Foto aparat, stativ, baterije
GPS, auto karta
Garderoba, odelo za kišu
Camel back ranac (sa posudom za vodu)
Ukupna težina opreme sa vodom je 14 kg
Autor
