Još na beogradskom aerodromu mogla se naslutiti atmosfera koja će vladati na predstojećem putovanju. Grupa od 20-tak ronilaca pravilia je veću gužvu i galamu nego svi ostali putnici čartera kojim smo trebali da letimo do Kaira. Vrhunac je nastao kada se Pedja pojavio sa paketom crvenih majica na kojima je bio logo expedicije. Svi su se okrenuli od šaltera za čekiranje i bacili se na probu i odredjivanje veličine, normalno, mirno i dostojanstveno u duhu srpskog naroda (oni koji nisu pripadnici dotičnog plemena bili su ubedjeni da rat na prostorima bivše Jugoslavije još nije završen). Nedja je glasno protestvovao zato što je najveća majca u veličini „samo 3XL“ a ronilačko odelo koje on nosi je 5XL. (
Ni malo) nežniji deo ekipe je tražio XS po mogućstvu ženski model po cenu odlaganja putovanja do ispunjenja zahteva. Problem je nekako rešen uz Pecino posredovanje nakon skidanja majce sa muškog člana ekipe za koju je detaljnom analizom utvrdjeno da odgovara jednoj dami.
Sa aerodroma u Kairu ušli smo u autobus koji nas je odveo pravo u Hurgadu. Stigli bez gubitaka i rasporedili se po sobama. Ni Egipćani nisu više cave što smo zaključili po rasporedu soba. Najkritičniji su dobili smeštaj u četiri dijagonalna ugla hotela. Kum i Marko na zapad, a Pedja i ja na istok. Ipak potkrala im se jedna
fatalna greška. Nedju su smestili u centralni deo pa kad je zaspao i uključio motorku prvo su morali da evakuišu žene i decu, a onda stare i nemoćne.
Ta dva dana u hotelu su uglavnom prošla u ležanju na plaži i blejanju pored bazena. Izdvojio bih večeru na kojoj je glavno jelo bila jagnjetina i njihovog kuvara koga ni danas ne mogu da ubede da to veče nije sniman nastavak filma „Ples sa vukovima“. Kum Škora je krenuo sa kosom, a vratio se bez nje. Ošišao ga kum na plaži. U ostalom poznato je poštovanje medju kumovima još od doba Karadjordja pa do današnjih dana. Škora je uljudno hteo da vrati uslugu ali nije mogao zato što mu je Kum veći imao frizuru k'o medicinka.
Muški deo ekipe jednoglasno je izabrao miss hotela.
Iskoristili smo slobodno vreme i obišli sve ronilačke radnje u Hurgadi, a preko dobrih veza i poznanstava uspeli da kupimo nekoliko kartona piva. Prohibicija u Americi 30-tih godina je mala maca u odnosu na Egipat. Kada smo se snabdeli svim potrebnim (a više nepotrebnim) stvarima autobusom smo krenuli na jug.
Al-Farouk II, veliki safari brod dugačak 30 i širok 7.5 metara lagano se ljuljuškao na talasima kada smo u neko doba noći stigli u luku Marsa Alam na zapadnoj obali Crvenog Mora. Široki zaliv sa mnoštvom usidrenih brodova bio je užurban kao da je podne. Gumenjaci (koje ovde zovu Zodiac, bez obzira što sa čuvenom firmom imaju samo jednu zajedničku osobinu; mogu da plove), zuje na sve strane zato sto ukrcavanje zaliha i putnika nije moguće bez njihove pomoći jer ne postoji dok (mol) ni mogućnost prilaska brodovima bez čamaca. Momci koji njima upravljaju rade to brzinom pčela (boga pitaj kolika je ta brzina???) tako da je oprema bila na brodu za nekoliko minuta, a nakon toga i mi. Izuvamo obuću koja nam neće trebati do kraja safarija i bacamo se na posluženje koje je posada servirala u klimatizovanom salonu.
Kabine rashladjene i doterane kako već dolikuje ovakvom brodu. Brodovi namenjeni safariju obavezni su da svu opremu imaju puta dva. To se odnosi na dva motora, dva agregata, dva desalinizatora, opremu za spašavanje za duplo veći broj ljudi nego sto je kapacitet broda, na žalost nekih samo jedan džakuzi i još mnogo drugih stvari čije nabrajanje oduzima puno prostora..
Preko 100 milja i desetak sati plovidbe bilo je potebno da stignemo do skupa koralnih grebena St. John's Reef, blizu Sudanske granice na krajnjem jugu Egipta. Cilj ronilačke ekspedicije Deep South je posmatranje i snimanje živog sveta i olupina potonulih brodova oko koralnih grebena južno od Marsa Alam-a. To je prilično neistražena oblast, a mnoštvo grebena je otkriveno poslednjih godina tako da za pojedine ne postoje zvanični nazivi već samo imena koja su dali kapetani safari brodova ili lokalni ribari.
Prozirna voda, dobra vidljivost i velika brojnost živog i neživog sveta stvaraju idealne uslove za ronjenje i podvodnu fotografiju. Tvorac života u Crvenom Moru nije žalio boje kada ga je stvarao. Korali svih veličina i oblika oko kojih plivaju raznobojna morska stvorenja izazivaju ushićenje pri svakom zaronu. Ne možemo se oteti utisku da svet koji smo u drugim morima posmatrali na crno-beloj tehnici ovde gledamo u full coloru i to u HD rezoluciji. Čak i na ozbiljnijim dubinama svetla ima dovoljno. Mada ova oblast nije poznata po velikim brodolomima obišli smo nekoliko olupina manjih brodova koji su potonuli u plitkim vodama. Na grebenu Abu Galava Kebir olupina metalnog broda, potonulog 40-tih godina prošlog veka, za vreme oseke proviruje najvišom tačkom na površinu, a kako brod leži pod uglom od 45° najniža tačka je na -12 metara i moguće je videti i snimiti u celosti. Kad se samo setim koliko puta smo u Jadranu poželeli vidljivost koja je u odnosu na Crveno More kao mesečina prema podnevnom suncu.
Minijaturna stvorenja su najbrojnija i nalaze se svuda oko nas. Većinom nisu plašljiva i stalno plivaju toliko blizu da ih je moguće dotaći rukom. Planktoni i meduze svojom providnom strukturom su prvi izazov za dobru fotografiju. Možda najlepše stvorenje, mali clown fish ili po crtanom filmu poznatiji kao Nemo, živi u simbiozi sa sasom koju srčano brani pa je Pecu „ugrizao“ kada mu je zašao u privatnost doma tresući celim telom kao pit-bull. Pored smeha koji je borba izazvala, po izlasku na površinu na Pecinoj ruci pojavila se kapljica krvi koja je jasno pokazala ko je u okršaju izvukao deblji kraj.
Pošto nam je brojno stanje bilo 21, podelili smo se u tri grupe: Peca je vodio jednu, a njihova dva vodiča Kapuni i Honda (ni Suzuki ni Kavasaki nego baš Honda) druge dve. To je bila ideja. U stvarnosti tako nije funkcionisalo jer stalna koškanja i problemi sa Hondom doveli su do otcepljenja i formiranja još jedne nezavisne grupe u narodu poznatije kao
Ćelavci zbog očigledne naklonjenosti ka frizerskoj umetnosti koja se neguje po raznim
"Akademijama". Sada smo mogli na miru da ronimo i snimamo bez cimanja na trubicu neurotičnog vodiča.
Odmah je usvojen i statut grupe, pa pored već postavljenih konkretnih zadataka izdvojio se jedan koji je svima pričinjavao nevidjeno zadovoljstvo. Uhvatiti i dovesti do samonapumpavanja Pufera za stručnjake
Arothron diadematus, a mene taj stvor neodoljivo podseća na rakuna. Grupa je zdušno radila na ostvarenju postavljenog cilja bez obzira na žrtve. U više dnevnih zarona potrošeno je stotine bara vazduha iz boca ali oni su uvek bili za dlaku brži
i spretniji (vidi tata, prase). Ali tako je bilo do jednom. Onda je pao mrak! Onda su Ćelavci bili brži! Onda se Pufer napumpao.
Tada se Kumu ispunila želja, Pedja je sve snimio, a mi smo se ludo zabavljali i toliko smejali da su nam regulatori ispadali iz usta. Marko je na kraju, pre puštanja na slobodu malog rakuna, odigrao čuveni šut glavom, a nama je spontano proleteo kroz glavu: DULEEE SAVIĆ!!!!! Još uvek pod utiskom predjašnjeg dogadjaja krenuli smo u izron i pri tom lampama osvetlili ogromnu murinu. Tu se ne zna ko je bio više iznenadjen, ona ili mi, ali očigledno nije joj prijala svetlost pa je kao pijanac zapinjala i udarala glavom o stene. Nakon lude zabave ostavili smo morske stvorove na miru a mi smo se vratili na brod gde nas je čekala večera, a posle nje domaći film na DVD-u koji većina od nas nije mogla da odgleda do kraja jer četiri zarona dnevno i ustajanje pre šest ujutru slomi i najveće entuzijaste.
Zaroni su se nizali, otkrivajući svakim nešto novo i zanimljivo jedino Pecina grupa nije videla bog zna šta zato što su ronili isključivo oko broda. Nisu ni oni mukice baš tako hteli ali naša drugarica Saška je pala na brodu i povredila nogu (
žensko) pa je ronila samo s jednom perajom, a svima je poznato šta se dešava kada jedan točak koči jače od drugog. Tako oni obidju 200-300 krugova oko broda, onda ih uhvatimo, izvadimo i sačekamo jedno pola sata dok im oči ne prestanu da izbacuju Jack pot i nakon toga sve bude u redu (Danica je već spremila ručak).
Glavni krivac za sve ovo je naš drug Peca, ronilački klub Sebastijan, koji je organizovao i vodio expediciju od početka do kraja bez i jednog incidenta, znajući u svakom trenutku da nadje najbolje rešenje i kompromisno reši probleme. Ni malo mu nije bili lako da usaglasi 20 ljudi; ranoranioce, spavalice, fotografe, nesudjene skipere, vegeterijance, kafopije, pivopije, egipatske vodiče, vozače autobusa, Jatove štrajkače, a da svi budu zadovoljni.
U tome je definitivno uspeo a možete da zamislite kako mu je bilo jer Lider grupe čiji su članovi Nedja, Sova, Marko (Gliša), Škora (Kum), Pedja, Neša, Djole, Dule, Una, Saška, Nena, Bilja, Marina, Jasna, Irena i Dragan, Marija i Goran, Milena i Djole (kojima želomo srećno sklapanje braka pesmom Habibi) ako nije poludeo onda sigurno nije normalan.
Ovom pričicom sam želeo da otmem od zaborava jedno lepo ronilačko druženje, da se zahvalim Peci na nesebičnom trudu, Pedji na divnim fotografijama, Mileni i Djoletu na veselom filmiću, svima na pravom drugarstvu i da zamolim sve članove da mi ne zamere ako su nečim pogodjeni u mojoj priči jer mi namera nije bila da bilo koga uvredim već da ove dogadjaje opišem makar u pola zanimljivim koliko su oni u stvarnosti bili.
„
Ti da batališ to pisuvanje zašto u noć možeš da se sapleteš o neki ćuteci!“
U Beogradu, 05.oktobar 2009.godine
Nenad Vučković
Autor
