Krecemo se na razne nacine: hodamo, trcimo, plivamo… i naravno penjemo.
Kao i druge vrste kretanja penjanje zahteva odredjenu adaptaciju lokomotornog sistema a ona zahteva vreme. Posle pocetnih teskoca, koje zavise od nasih sposobnosti i nivoa stene na koju smo se namerili, dolazi period pravog uzivanja.
Citajuci forume o extreme sportovima mozemo primetiti da su reci tipa: mir, harmonija, drugi svet i sl. veoma zastupljene. A to nije slucajno. Covek se baveci odredjenom vestinom gubi u njoj, (kazem “vestinom” zato sto sport podrazumeva takmicenje a takmicenje suparnistvo, rivalstvo, ego koji najcesce samu vestinu koristi u svrhe svog bildovanja). Dok se bavimo skijanjem, penjanjem, ronjenjem, voznjom bajsa ili skakanjem sa litice nestaju svi nasi problemi, nestajemo mi kao licnosti sa svojom prosloscu i potencijalno smisljenom buducnoscu a ono sto ostaje nas preplavljuje.
Zamislimo - situaciju u kojoj smo povredjeni, uvredjeni, izgubili smo posao, otisla je voljena osoba sa drugim, odbaceni smo od drustva, utuceni na bilo koji drugi nacin a svako ima ovakvih momenata. Ovakve situacije nas um prepoznaje kao patnju, kao emotivni odgovor na desavanja koja mu nisu po volji, nisu po volji ega. Ega koji se zove tako i tako, koji moze to i to. Ega ili licnosti nas samih.
A onda stavljamo magnezijum na sake ili prilazimo litici spremajuci se za skok ili je ovaj skok onaj sto izvodimo sa skejtom ili biciklom, proveravamo regulator… i krecemo.
Da li iz vaseg iskustva u ovim situacijama i dalje postoji pomenuti problem, ako ne postoji, gde je? Da li je to MOJ problem ako me ne prati i sada.
Mozemo to i ovako opisati:
Iznerviran, utucen, povredjen idem kod prijatelja koji stanuje na osamnaestom spratu.
Ulazim u lift pritiskam broj 18 i krecem. Ja se i dalje osecam isto, hteo sam da popricam sa drugom o tome, sve mi se rusi, konstantno razmisljam o tome, pitam se zasto se ovo meni desava. Ali kod sedamnaestog sprata lift koci, staje i krece da propada, cuje se skripa kocnica koje pokusavaju da zaustave masinu.
Gledam oko sebe i STA!!!
Primecujem jednu divnu stvar. Mog problema vise nema. OVDE SAM I SADA. Kakva depresija ili ko zna sta, pokusavam da izvucem zivu glavu.
***
Ovo stanje se u psihologiji zove stanje “flow”-a. I to je upravo ono stanje u koje ulazimo potpuno se predajuci odredjenoj vestini. U stanju flow-a ego nestaje, pa i svi njegovi problemi, nestajemo kao licnosti i ostajemo ono sto smo oduvek i bili, deo celine, deo Apsoluta.
Ako se setimo filma “Big Blue”, teznja ka ovome je Zaka odvela ka poslednjem zaronu. Jednom kada to osetimo, nema povratka. Trazimo i dalje situaciju koja nas baca u flow.
A u ovome mozemo biti kreativni a mozemo i sebe stvarno stavljati u ovakve situacije.
Treba znati da se mnogo vise napreduje kroz kreativan deo.
Pored opasnih po zivot desavanja koja nas odmah stavljaju ovde i sada (a zar nesto drugo sem ovoga postoji, mogu li biti juce ili sutra a ne sada, mogu ali samo u mislima, drugacije ne), u isti polozaj nas stavlja udubljivanje u bilo koju vrstu umetnosti pa i umetnosti kretanja bilo koje vrste.
Koliko Shumacher dok vozi formulu moze da razmislja o nekom drugom problemu sem o sledecoj krivini, pa i to nije razmisljanje nego reagovanje. Jer razmisljanje je stvar uma a u flow-u mi smo van uma. Samim tim i van umne ogranicenosti.
Tako i free-climbing je vrsta kretanja koja nas ako se udubimo, izgubimo u njoj, ostavimo ego po strani i ocenu koju smo popeli ili cemo popeti, rezultat sa takmicenja i sl. vodi ka licnom napretku gde postajemo svesniji “sebe” a preko toga i svoje okoline.
Gledajuci ovako mozemo videti ekstremne vidove kretanja (sportove) kao jos jedan nacin da napedujemo kao licnosti.
Autor
